Komentari

23. jul 2010.

Pravda na slepom koloseku

Mi Srbi baš nemamo sreće. Prvo nas bombardovali, zatim nam rasturili državu, a sada u Hagu čak nas i ubediše da po međunarodnom pravu Kosovo nije i ne može biti sastavni deo naše državne zajednice. Lepo su to obrazložili, nema šta, a s obzirom da je reč o vrhunskim pravnicima, nema druge nego da im poverujemo i priznamo da smo do sada bili u zabludi da je Kosovo naše.

Kome služe institucije kao što je ova u Hagu, znaju valjda i vrapci na grani, i plavuše su ukapirale, ali ne i Srbi. Doduše, i kada bi shvatili, isto nam se vata. Iz ove se kože ne može, Ujka Sem voli Albance, a posebno, više od svega, njihove pare, one kojima su kupili svoju nezavisnost i koje mi nemamo da bismo odbranili međunarodnu pravdu. Jer, pravda je, kao i sve drugo na ovome svetu, promenljiva kategorija, ona se kupuje i prodaje, a pravo je uvek na strani bogatijeg, odnosno jačeg. Jači tlači, slabiji podvija rep…

Zašto Srbi pretežno izvlače deblji kraj ? To pitanje trebalo bi postaviti našim političarima, posebno onima koji su plaćeni da igraju kako im Amerika svira, makar to bilo i suprotno nacionalnim interesima Srbije. Jer naša, srpska, nesreća, nije samo u tome što smo okruženi pravim neprijateljima i lažnim prijateljima, već i zbog činjenice što su nam na kormilo države zajahali ljudi totalno nespremni da odgovore izazovima koje savremena politika nameće.

Čitava decenija prošla je od pada Slobodana Miloševića, a naš imidž u svetu i dalje je katastrofalan. Nema nacionalnog koncenzusa o tome šta su vitalni državni interesi, lutamo izgubljeni u prostoru i u vremenu… Naša diplomatija po ko zna koji put je pala na ispitu, a da i ne govorimo o tome da nemamo pojma o tome šta je lobiranje, za razliku od Albanaca, koji shvataju da para vrti gde burgija neće.

Šta sada raditi ? Orijentisati našu politiku prema Rusiji, ili mazohistički hrliti u naručje onima koji su već bezbroj puta dokazali da ne mare za međunarodno pravo, da nemaju ni časti ni obraza ? Ni jedno ni drugo ! Bog je visoko, Rusija daleko, a na Srbima je da se konačno dozovu pameti, mobilišu i ujedine, i da gledamo da od potresa sačuvamo barem Sandžak, Vojvodinu i rubne teritorije oko Kosova i Metohije, kako se Srbija ne bi dalje rasparčavala.

Kako u svemu lošem ipak ima i nečega dobrog, onda se može reći da je odluka suda u Hagu barem smanjila glavobolje i našoj Vladi i Međunarodnoj zajednici. Da je Sud presudio u korist Srbije, Šiptari bi pokrenuli jednu nezaustavljivu spiralu nasilja na Kosovu i Metohiji, u kojoj bi najviše stradali upravo – Srbi. Ono malo naših sunarodnika što je tamo preostalo. Pragmatična Međunarodna zajednica opredelila se da joj između prava i mira bude važnije ovo drugo, tim pre što manje novca i košta. A posle svega logično se nameće pitanje: šta bismo mi, ovako nesložni i ekonomski obogaljeni, učinili s Kosovom, čak ako bi ono nekim čudom i bilo vraćeno u državne okvire Srbije ?

Neposredne posledice odluke Međunarodnog suda u Hagu po običnog građanina Srbije su te što ćemo sada do kraja leta raspravljati o Kosovu i Metohiji, slušati priče o «svetoj srpskoj zemlji», zaboravljajući na bedu u koju su nas uvalili isti oni likovi koji pokazuju nemoć da Srbiji vrate ugled i dostojanstvo u svetu. Tehniku manipulisanja nacionalnim osećanjima vlastitog naroda zarad opstanka u fotelji, koju je Slobodan Milošević doveo skoro do savršenstva, dobro su savladali oni koji predvode Srbiju, što ipak ne umanjuje odgovornost Međunarodne zajednice pred sudom istorije, u slučaju Kosova i Metohije.

Međunarodni sud (ne)pravde može da donese odluku da Zemlja nije okrugla, i sama ta činjenica stavlja veliki znak pitanja na smisao postojanja ovakvih, politički zavisnih, organizacija. Čak i Ujedinjene nacije postale su instrument pomoću kojeg velike sile (čitaj: Amerika) ostvaruju svoje interese, pa se i od institucije na Ist Riveru ne možemo nadati ničemu dobrom, makar dok Rusija i Kina malo ne ojačaju i pokažu zube kaubojima koji su se osilili preko svake mere. Međutim, naša nevolja nije samo u tome što se ne snalazimo u međunarodnoj politici i diplomatiji, već i što nemamo nikakvu viziju i strategiju, pa će nas pad Amerike, koji će kad – tad morati da se dogodi, zateći nespremne.

A, bude li tako, kada kucne čas, mi nećemo biti u stanju da iskoristimo povoljnu situaciju i povratimo Kosovo u okrilje majke Srbije.

—————————————————————————————————————————————————————————————————————————–

24. jun 2010.

Očerupani orlovi

Naša fudbalska reprezentacija na «Mondijalu» se provela kao bosa po trnju. Išli su u Afriku da sade papriku, da im put vidi kaput i da, po svom običaju, uprskaju. U ključnom trenutku!

Koji su razlozi što se “kao pokisli” vraćamo sa najvećeg sajma fudbala? Zašto su izneverena očekivanja? Ko je odgovoran za čerupanje orlova na jugu «crnog kontinenta»?

Najveći problem je, rekli bismo, u – glavama. Pogubni balkanski mentalitet ponovo je učinio svoje, a luzeri su ostali luzeri. U stanju smo samo na momente da zablistamo i na ognju te varnice da se grejemo godinama, samozadovoljni u sopstvenoj euforiji, dok nas stvarnost ne prizemlji. Kada protivnik ne može da nas pobedi, mi savladamo sami sebe, a u tome nam ponekad pomogne i sudija, budući da nemamo ni mrvicu autoriteta u svetskim fudbalskim forumima.

Reprezentacija koja psihološki nije spremna je – jalova reprezentacija. Nedostatak koncentracije u odlučujućim trenucima utakmice, strah od uspeha, nervoza, dobri su preduslovi za poraz. Šta nam vredi što smo imali možda i najlakšu grupu, što smo bili u situaciji da sami odlučujemo o svojoj sudbini, što su nam i ostali rezultati išli na ruku, kada smo rođeni baksuzi!

“Orlovi” su se, jednostavno – utronjali. Utronjali od mogućnosti da se plasiraju u drugi krug “Mundijala”. Sada, međutim, mogu da budu mirni, jer se vraćaju kući. Dečica su se malo igrala, a sada je igri došao kraj. Ostaje nam da na televiziji gledamo ozbiljne reprezentacije i da maštamo kako ćemo i mi jednoga dana možda da budemo ozbiljni – kada porastemo.

Da bismo imali uspešnu reprezentaciju, potrebno je složiti mnogo «kockica». Kao prvo, neophodno je da imamo selektora koji ne poseduje naš mentalitet, budući da je nebrojeno puta dokazano da sa srpskom filozofijom fudbala ne možemo daleko da doguramo. Kao drugo, potrebno je da imamo fudbalsku organizaciju koja nije trula iznutra. Kao treće, mora se podmladiti reprezentacija. Nama nisu potrebne umišljene i razmažene «veličine» i fudbaleri koji prosipaju demagoške fraze i patriotizam po novinama, već momci koji pričaju tamo gde treba – na zelenom pravougaoniku. Potrebni su nam oni koji «ginu» za državni grb.

Fudbaler koji nepotrebnim startom zaradi crveni karton na utakmici, a takođe i onaj ko skrivi glup jedanaesterac, ubuduće ne bi smeo da lako dobije šansu da ponovo zaigra za reprezentaciju. Niko nema pravo da svojim nemarom sruši imidž koji je teškom mukom stečen i izgrađen. Srpskom nacionalnom timu potrebni su igrači koji razmišljaju glavom, koji shvataju i prihvataju odgovornost i spremni su da se suoče kako sa nagradama, tako i sa sankcijama. A ove poslednje su neophodne, kao vaspitno – pedagoška mera koja je do sada u praksi uspešno potvrđena.

Na krilima euforije nastale plasmanom na SP, Radomir Antić je napravio za sebe mudar i koristan potez, potpisavši dugogodišnji ugovor s Fudbalskim savezom Srbije o vođenju reprezentacije. Zato, valjda, i nije izgledao zabrinut posle debakla u Africi. Apsurd predstavlja činjenica da se svi mi, «obični» navijači reprezentacije, ljudi koji jedva sastavljamo kraj sa krajem u našoj tužnoj svakodnevnici, više sekiramo zbog neuspeha nego oni koji su taj neuspeh i proizveli. To dovoljno govori o odsustvu patriotizma kod masno plaćenih trenera i fudbalera nacionalnog tima, što predstavlja još jedan debeo razlog zašto oni moraju i treba da odu.

Fudbal je ozbiljan posao. A u tom poslu, majstori ne treba da se štede, nego da «izgaraju», odrade posao maksimalno. Potreba da se stalno kalkuliše, da se fušerajski odrade zadaci i «otalja» posao uz minimum truda, nikada ne može dovesti do pozitivnih rezultata ni u jednome poslu, pogotovo ne u fudbalu 21. veka. Onaj ko se zadovoljava s malim, nikada neće stići do velikih dela. Rad, red, diciplina, požrtvovanje, samouverenost, dobra psihološka i fizička priprema, uz poštovanje autoriteta trenera i kvalitetne međuljudske odnose u ekipi, to je ono što obezbeđuje uspeh, čak i ako je u pitanju manjak realnog kvaliteta.

Za one koji objektivno prate i poznaju prilike u našem fudbalu, debakl u Africi nije nikakvo iznenađenje. Za druge, koji žive u oblacima i nekom svom svetu izvan realnosti, ova blamaža samo je proizvod spleta nesrećnih okolnosti za koji su krive sudije, navijačke trube, loša sreća, nepovoljan žreb, teren, klima, lopte, dresovi, kartoni, penali, FIFA, Vatikan, CIA… Krivi su rivali koje smo potcenili, krivi su protivnici koje smo previše respektovali, krivi su – svi osim članova reprezentacije. Neka nam je Bog u pomoći!

—————————————————————————————————————————————————————–

3. jun 2010.

Destruktivci

Otkad je sveta i veka, talentovanih stvaralaca mnogo je manje od onih drugih. Osim toga, kreativci su toliko zauzeti i opčinjeni stvaralačkim nadahnućem i samim činom kreiranja nečeg lepog, da jednostavno nemaju vremena da se bave onima drugima, koji uostalom nisu ni vredni njihove pažnje. Kreativci žive dok stvaraju, destruktivci dok sabotiraju tuđe kreacije.

Kada je umetnost postala biznis, njom su počeli da se bave mnogi ljudi bez talenta za stvaranje, ali sa talentom za kontaminiranje kulturnog prostora. Takvi posebno dolaze do izražaja u sredinama koje nemaju bogatu kulturnu tradiciju, u vremenima ekonomske i duhovne krize, gde lako dolazi do poremećaja sistema vrednosti i kada se rapidno odvija proces evoluiranja kulture u subkulturu. Dominacija potrošačkog društva predstavlja pogodno tlo za delovanje desktruktivnih elemenata koji prepoznaju svoju šansu da profitiraju predstavljajući se kao nosioci nekih novih umetničkih tendencija. U stvari, reč je o nosiocima epidemije kiča, koja preti da poplavi izvorne duhovne vrednosti u muzici, slikarstvu, književnosti.

U dvoboju talentovanih kreativaca i netalentovanih destruktivaca, ovi drugi odnose prevagu. Kao prvo, u izrazitoj su brojčanoj prednosti, kao drugo, za razliku od talentovanih kreativaca oni su dobro udruženi, kao hijene u čoporu. Organizovani su u klanove, budući da shvataju da jedino zajedno mogu ostvariti svoje ciljeve. A cilj je, naravno, izavati uslove za nastanak kancera u kulturi, što bi stvorilo bazu za uspostavljanje monopolizma i gušenje konkurencije i destruktivcima otvorilo mogućnost da profitiraju.

Klanovi netalentovanih kvazi umetnika dominiraju kulturnom scenom. A autentični umetnici, naoružani samo svojim talentom, dezorijentisani, neorganizovani, demoralisani, paralisani, bez prave strategije, lišeni novca i pristupa medijima, trenutno su ugrožena vrsta, vrsta koja lagano izumire. Skoro da nikoga nije briga šta oni imaju i hoće da kažu, šta misle, koji su njihovi problemi. Destruktivci se staraju o tome da konzumenti muzičkih, književnih, slikarskih dela ili posetioci umetničkih performansa uopšte ne dođu u priliku da vide ili da čuju neko delo koje odudara od standarda koje su oni sami uspostavili, a koje štite i neguju korumpirani ljudi na uticajnim položajima – državni službenici kojima je zadatak da se brinu o kulturi, i vlasnici medija kojima je zadatak da edukuju javnost i građane. U svemu tome nečasnu ulogu igra država, to jest društveni sistem, i mediji, koji postaju službe za manipulaciju.

U vremenu globalizacije i poništavnja duhovnih vrednosti, kultura je svuda u svetu već prilično bolesna. I da se ne bismo vratili u Kameno doba, neophodno je da se talentovani ljudi konačno trgnu. Ako su proleteri mogli da izvedu radničku revoluciju, zašto kreativci ne bi pokrenuli – umetničku ?

—————————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

27. april 2010.

Kokoška i jaje

U sredstvima javnog informisanja, na stranicama štampe, malom ekranu, često se priča o pravima Roma. Malo – malo pa se javi ona ili ova organizacija, iz zemlje ili iz inostranstva, da bi utvrdila kako se u zemljici Srbiji krše prava onih koji su svojim živoipisnim načinom života i koloritom svoje kulture inspirisali Kustu i Bregovića. Mnogo je zaštitnika Roma, toliko mnogo da se ponekad čini čak ni da sami Romi ne znaju ko ih sve štiti, kako ni zašto.

Ne bismo na ovome mestu ulazili u to postoji li opravdan razlog da neki tvrde kako se prava Roma u Srbiji krše i ne poštuju. Ako postoji, može se slobodno reći da ništa manje od Roma nisu u Srbiji obespravljeni ni sami Srbi, kao ni ostali narodi i etničke grupe koje žive na ovome prostoru. Skoro da bismo mogli kazati da su u Srbiji diskriminisani svi koji nisu u dilu sa političkim moćnicima ili njihovim tajkunima – finansijerima, bez obzira na nacionalnost. Međutim, postoji opravdana potreba da ukažemo i na nešto što stoji u korespondenciji sa ljudskim i građanskim pravima, a to su – građanske OBAVEZE.

Kako stoji stvar sa OBAVEZAMA Roma prema državi u kojoj žive? Imaju li i oni, kao i svi mi ostali koji smo građani Srbije, obavezu da budu upisani u matične knjige, da poseduju dokumente i isprave, da upisuju decu u škole, da registruju vozila, plaćaju poreze, komunalije, gradski prevoz i sve ono čime se koriste ovde ?

Ukoliko Romi prihvataju obaveze prema državi u kojoj žive, na delima a ne samo na rečima, onda se može smatrati da su oni lojalni državi Srbiji, i Srbija je dužna da im obezbedi sva prava, kao i drugim narodima i etničkim grupama koji nastanjuju našu zajedničku domovinu. Ako, pak, ne žele da se integrišu u društvo, nego samo da koriste to društvo u kojemu žive, onda država Srbija treba da se ponaša kao što se svaka normalna i demokratska država ponaša u sličnim situacijama i to više nije pitanje ljudskih prava, nego – poštovanja zakona.

Šta je starije, kokoška li jaje? Treba li prvo da tražimo prava, pa da izvršavamo obaveze, ili da redosled poteza bude obrnut? Nijedno ni drugo! Jednostavno, ceo taj proces integracije u društvo u kojem živimo, uz poštovanje zakona države čiji smo građani, mora da bude sinhronizovan, da se odvija istovremeno, paralelno.

Nikada u istoriji Srbije nije bilo više priče o ljudskim i građanskim pravima, a istovremeno se nikada ljudska i građanska prava nisu kršila u ovako drastičnoj meri kao što se krše otkako su «demokratske» partije preuzele kormilo zemlje. I vreme je da svi zajedno, Srbi, indijanci, Japanci, delfini i Romi, prestanemo da pitamo šta država može da učini za nas, nego – šta mi možemo da učinimo za državu Srbiju.

——————————————————————————————————————————————————————————————————-

4. mart 2010.

Deja Vu

Olimpijskim zimskim čarolijama došao je kraj. Sportisti celog sveta, smučari, skakači, klizači i oni malo jači nadmetaše se u dalekoj Kanadi, koja je proteklog februara bila u središtu medijske pažnje. Gudbaj Vankuver, dobrij denj Soči !

Spuštena je zavesa na 21. po redu Zimske olimpijske igre. Bilo je svega, druženja, radosti, emocija, sportskog adrenalina. Medalje su podeljene, svode se bilansi i sumiraju rezultati olimpijskih ekspedicija.

I Srbija bejaše među zemljama učesnicima Olimpijade u Vankuveru. Verovali ili ne! Jeste da niko osim nas samih nije primetio da smo se tamo pojavili, ali to nije ni bitno. Funkcioneri Olimpijskog komiteta države Srbije, zatim političari koji se godinama «šlepaju» uz sport i grebu od njega, kao i sportisti koji su «ni krivi ni dužni» dospeli tamo gde im po takmičarskim kriterijumima objektivno nije bilo mesta su zadovoljni, a to je najvažnije. Učestvovali smo na Olimpijadi da bi oni bili podmireni i srećni.

Kakav je takmičarski bilans sportista Srbije u Vankuveru? Možda to treba pitati predsednika Olimpijskog komiteta koji je, sa grimasom sreće na licu, ne trepnuvši i ne pocrvenevši, izjavio da je sve bilo onako kako treba da bude: «Nosimo pozitivna iskustva sa Olimpijskih igara u Vankuveru. Zahvalan sam sportistima što su dobro predstavljali Srbiju, koja je prvi put samostalno učestvovala na tom takmičenju. Nismo ostvarili velike rezultate, ali sada znamo kako ćemo pripremati sportiste za Olimpijske igre u Sočiju 2014. godine“ – kaže šef ekspedicije.

Kad smo već kod naših olimpijskih junaka, možda bi predsedniku Olimpijskog komiteta trebalo postaviti pitanje koje javnost zaslužuje da zna. Koliko je koštala ekskurzija naših sportista – gubitnika, sportskih i političkih funkcionera državu Srbiju, odnosno njene poreske obveznike? Da li su 18. mesto našeg bob – tima ili 32. pozicija na kojoj je završila skijašica Nevena Ignjatović u slalomu pozitivno obogatili imidž države Srbije u svetu, ili je bilo – suprotno?

Posle svega, nameće se samo jedan logičan zaključak. Oni koji su išli u Vankuver, išli su da im put vidi kaput. Da se tamo po belom svetu malo zezaju, naravno o tuđem trošku, da uživaju i prave Belića sneška. Njima eto OLIMPI, a nama JADA.

Ništa novo, što bi Francuzi rekli – DEJA VU.

————————————————————————————————————————————————–