27. januar 2012.

Slavlje u senci skandala

Sveti Sava bio je taličan za sportiste Srbije. Tri radosti u jednom danu, to je ono što se zaista retko događa. I dok smo od Novaka Đokovića i vaterpolista nekako navikli da nas obraduju, niko se nije nadao da rukometaši, koji ne blistaju na velikim takmičenjima, mogu da doguraju tako daleko, čak do finala!

Da, rukometaši, ti kršni momci kao od planine odvaljeni, osvetlali su obraz nacije. Borili se muški, pošteno, sportski, kako i dolikuje. I zračili fer-plejom, što se za navijače srpske reprezentacije ne bi moglo reći.

Šta se to dešava sa posetiocima sportskih priredbi, to je pitanje na koje bi mogao da odgovori jedino psihijatar. Navijači, ako uopšte možemo tako nazvati razularene denenerike bez mozga u glavi, bruka su i za ovu naciju i za naš imidž u svetu. I sve što naši sportisti izgrade teškom mukom i trudom, sve medalje koje osvojimo, gube sjaj i bivaju poništene ponašanjem umobolnih kretena koji divljaju na tribinama i na ulicama. Slavlje zbog pobede sportista ostalo je u senci skandala koji su se dešavali za vreme Evropskog prvenstva u rukometu, kojeg smo bili domaćini.

Frustrirani, iskompleksirani, neiživljeni, zadojeni šovinizmom i ksenofobijom, takozvani navijači predstavljaju veliki problem i za sebe i za društvo u kojem žive. Država, i sama bolesna i u rasulu, ne može ili ne želi da reši problem huligana, što može da ima fatalne posledice. To će se, na kraju krajeva,  obiti o glavu političarima, čiji je zadatak da obezbede mir i sigurnost svih građana Srbije, kao i  stranaca koji ponekad zalutaju u ove balkanske krajeve.

Ako omladinu ne zaposlimo nečim korisnim, ona će se okrenuti destruktivnom ponašanju, što ne treba da čudi, jer omladinci, koji pucaju od energije, nemaju gde da je usmere. Nema radnih akcija, kao u Titovo vreme, jer naši „evropejski“ političari misle da je to anahrono i prevaziđeno.

A kada ovome dodamo i činjenicu da je nezaposlenost sve veća i da je omladina prepuštena sama sebi i ostavljena na ulici, onda je sasvim razumljivo da divljaju, tuku i pustoše.

I tu nam ni Sveti Sava ne može pomoći!

——————————————————————————————————————————————————————————————————————————

18. januar 2012.

SRBISTAN

Novinari „TV Avala“ štrajkuju. Još nisu dobili plate, a kad će – ne znamo. Kao u onoj seriji o baba Đekni…

 Kao što se sa Avalskog tornja vidi pola Srbije, tako se i sa „TV Avale“, kao na dlanu, vidi – gde živimo. 

Znajući ko su vlasnici spomenute televizije, mnoge stvari nam postaju jasne. S takvim „biznismenima“ na čelu, svaka firma je osuđena na propast, baš kao i zemlja u kojoj žive. Ali, dobro… Srbija je preživela Osmanlije, preživela Hitlera, pa će valjda i njih.

To što država ništa ne čini da zaštiti radnike i ne sprovodi zakon po kojem su poslodavci dužni da redovno isplaćuju zarade i doprinose zaposlenima, navodi na zaključak da su pojedini državni moćnici možda „u dilu“ sa vlasnicima „TV Avale“ i da imaju korist od toga da ove „ugledne biznismene“ ne diraju.

Ako je zaista tako, onda smo ga stvarno ugasili.

Valja podsetiti da su svojevremeno u istoj situaciju kao novinari „TV Avale“ bili i zaposleni u nekada uglednoj novini „Borba“, koja više ne postoji. Radnici  izbačeni na ulicu, bez dinara otpremnine, a vlasnici „Borbe“, koja je na mađioničarski način bila privatizovana, spremaju se za nove poslovne poduhvate, valjda da ojade još koju državnu firmu koju prethodno „za džabaka“ i bez tendera kupe.

To je sasvim moguće, jer živimo u SRBISTANU, gde pošteni ljudi nemaju od čega da žive, a fukara se bogati. Gde rodoljube šikaniraju a izdajnici vedre i oblače. Gde sitne lopove hapse, dok krupne zverke nesmetano haraju i pustoše. Gde najpametniji ljudi nemaju posao, dok najgluplji zauzimaju najbolja radna mesta, po političkoj liniji.

I kao što na vratima Danteovog pakla piše „Ostavite svaku nadu, vi koji ovde ulazite“, tako bi i na ulazu u SRBISTAN trebalo da stoji tabla sa takvim  natpisom.

Za dobrodošlicu onima koji još ne znaju kuda su se zaputili.

——————————————————————————————————————————————————————————————————————————–

09. januar 2o12.

Hleba i igara

Domaće televizijske stanice, bez imalo mere, terorišu gledaoce fudbalom. Skoro svaka od najgledanijih televizija emituje utakmice i to u najudarnijim terminima, a što je najgore reč je o utakmicama tamo nekih belosvetskih ekipa, a ne o domaćim klubovima koji bi, kao što je to slučaj u svakoj normalnoj zemlji, trebalo da imaju prioritet u medijima. Ne može da se živi od polupismenih kretena koji biflaju kožnu mešinu napunjenu vazduhom i gledaju da je ubace među dve motke.

Donekle je razumljiva poplava fudbalskih utakmica u vremenu u kome većina stanovnika jedva sastvlja kraj s krajem. „Hleba i igara“, to je bila deviza vlastodržaca još u antičkom Rimu, pa je tako i danas, jer svaka vlast dobro zna da je narodne mase potrebno nečim zabaviti, dati im kao detetu zvečku da ne plaču i  ne misle o tome da li su i zašto su gladni. A vlasti nadziru medije i dele im dozvole za frekvencije, kako njima odgovara.

I dok se za privatne tv-stanice, koji se izdržavaju od reklama, i može donekle naći opravdanje zašto milionski auditorijum terorišu fudbalom, potpuno je  nekorektno i nemoralno da Radio televizija Srbije, magarećom upornošću, forsira prenose belosvetskih klubova koji za Srbiju ama baš ništa ne znače i od kojih Srbija nema nikakve koristi.

Ako pretpostavimo da za fudbalom luduje oko 60 procenata muškaraca od 10 do 70 godina starosti, i oko 1 posto žena istog starosnog doba, lako je zaključiti da ogromna većina tv gledalaca u Srbiji ne želi da gleda fudbal na malom ekranu. Tako se nova „tv Bastilja“ prilagođava ukusu manjine, ignorišući većinu.

Podsećanje da se SVIM GLEDAOCIMA, dakle i onoj većini koja ne voli fudbal, uzimaju pare iz džepova putem siledžijski nametnute tv-pretplate na električno brojilo, ovdašnjim despotima i vlastodršcima ništa ne znači. Oni i dalje teraju po svome, da bi zaglupljivali narodne mase i da bi njima mogli dalje da manipulišu kako njima odgovara.

Osim tendencije ka sistematskom zaglupljivanju naroda, izgleda da postoji još jedan veoma bitan razlog zašto televizijske stanice toliko forsiraju prenose fudbalskih utakmica. Odavno se, naime, priča da su tv-stanice „u dilu“ sa kladionicama, i da zajedno, udruženim snagama, teže da povećaju broj nesrećnika koji svoj novac ostavljaju u kladionici. Sva je prilika da vlasnici kladionica, među kojima preovlađuju likovi sa kriminalnim dosijeom, deo svoga profita dele sa čelnicima nekih televizijskih stanica.

 Tako Srbija ima sve više zavisnika od poroka nazvanog klađenje, i sve manje ljudi sa zdravim razumom.

—————————————————————————————————————————————————————————————————————————–

o4. januar 2012.

Greška u kodu

Istorija je učiteljica života. Neki iz nje izvlače korisne pouke, a ima i onih koji ne žele da uče i analiziraju. U ove poslednjespomenute, nažalost, spadamo mi Srbi.

Nekada smo bili jedinstveni, a sada razjedinjeni. Nekada bili moćni, a sada – šaka jada i čemera. Imali smo veliku državu koja je obuhvatala gotovo celo Balkansko poloustrvo, jaku vojsku, ugledne vladare, prosvetitelje… U Srednjem veku, kada su na engleskom dvoru kraljevi “gordog Albiona” hranu uzimali i jeli prstima, kod srpske vlastele je već bio u upotrebi escajg, i to – onaj od zlata!

Slavni manastir Sopoćani i danas čuva freske od neprocenjive vrednosti, koje dokazuju da je renesansa nastala u Srbiji, pre nego što se pojavila u Italiji, pre Mikelanđela, Rafaela i Lenonarda!

Šta se to dogodilo s nama, zašto smo od jednog naprednog i civilizovanog evropskog naroda koji je bio avangarda u mnogo čemu postali – varvari dobri za izbegavanje?

Dogodili su se – Turci! Njihovih 500 godina upravljanja Srbijom uništili su mnoge vrednosti, promenile duhovnu strukturu naroda, običaje, kulturu…

Istorijske činjenice su neumoljive. Poznato je da su Srbi slovenski narod, a da su svi Sloveni, barem u rasnom pogledu  – plavokosi i plavooki. I Srbi su takvi bili, sve dok se Otomanska imperija nije učvrstila na Balkanu. Od tada smo, ne svojom voljom već prisilno, počeli da se mešamo s Turcima, što je postepeno, kroz vekove, izmenilo ne samo fizički izgled i put, nego i celokupnu rasnu komponentu srpskog naroda.

To što više nismo plavi već crni, nije toliki problem. Ali je mnogo veće zlo što se mešanjem s Turcima potpuno promenio naš mentalni sklop. Došlo je do genetskih modifikacija, te je ta greška u kodu stvorila jednog naročitog balkanskog Frankenštajna, sa najgorim osobinama srpskog i najgorim osobinama turskog naroda. A kada ovome dodamo i naknadni efekat sinergije, slika je kataklizmična.

Praksa je pokazala da je kombinacija “OTAC TURČIN, MAJKA SRPKINJA” – najgora moguća varijanta, koja postepeno dovodi do nestanka srpskog naroda.

Turci su nam ****li majku, i bukvalno i u metaforičnom smislu!

—————————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

30. decembar 2011.

Umiranje na rate

Na izmaku je još jedna godina koju bismo što pre da zaboravimo. Beda, pustoš i nesreće su jedino po čemu će Srbi da pamte 2011. i jedino čemu se možemo nadati u 2012. Slika normalnog života, dostojnog čoveka, i normalnog okruženja, ostaje kao novogodišnja želja koju nam ni svi Deda Mrazovi ovoga sveta neće moći da ispune, jer to nismo zaslužili.

I dok se u normalnim zemljama građani raduju novogodišnjim i božićnim praznicima, u ovoj prokletoj avliji razloga za veselje i optimizam imaju jedino lopovi i tajkuni. Što je narodu gore, to je njima bolje i oni, u ovakvoj opštoj apatiji i sa ovakvim razvojem svesti javnoga mnenja, zaista nemaju razloga da se boje za svoje pozicije.

Srbija je u agoniji, a nema nikoga da nam prekrati muke i primeni eutanaziju. Sam Bog zna koliko ćemo još dugo umirati ovako „na rate“. Već sada nas je 400.000 manje nego na popisu iz 2002, a kako stvari stoje uskoro nećemo biti u stanju ni da se prebrojimo. Niti će ovde biti nekoga pismenog, koji ume da broji, niti će nas biti dovoljno živih da bi se izbrojali.

Srbija 21. veka neodoljivo podseća na neku zemlju iz naučno-fantastičnog stripa, koja je doživela nuklearnu kataklizmu i u kojoj deca i cveće više ne rastu. Na zemlju čijim ružnim i zapuštenim gradovima tumaraju prljavi, zli, divlji i namrgođeni ljudi preturajući po kontejnerima da pronađu nešto za večeru, dok se u oblaku dima puše zgarišta ciganskih čergi.

Evropa okreće glavu da ne gleda ovu bedu, a mi se okrećemo od nje da u njenim lažljivim očima ne bi videli odraz svog vlastitog lica.

Srećna nam Nova godina, to je jedino što u ovoj zemlji stiže na vreme. Srećna nam bila, jer – kakva god bude – biće bolja nego ona koja posle nje dolazi.

Srećna nam Nova godina jer, da nije nje, ne bi imali ničemu da se radujemo.

—————————————————————————————————————————————————————————————————————————————–

29. decembar 2011.

Godina prođe, Tadić – nikad

U zemlji čuda kakva je Srbija retko šta može da nas iznenadi, pa ni najnoviji potez predsednika Republike nikog normalnog nije začudio, a ni doveo u neku dilemu. Tadić je, naime, pomilovao glumca Žarka Lauševića, koji živi u Americi, gde je svojevremeno pobegao da ne bi služio kaznu zbog ubistva dva mlada čoveka koje je počinio pre gotovo 20 godina.

Ova, očigledno politička odluka, nameće čitav niz pitanja, između ostalog i ono krucijalno – u kakvoj to državi živimo, kada predsednik ima ovlašćenja da po svom nahođenju, a u skladu sa svojim dnevno – političkim potrebama, uzima na sebe ulogu koju treba i mora da ima isključivo – sud?

Živimo, razume se, u jednoj banana – državi, na Divljem Zapadu,u kojem vrhovni šerif ima pravo da odlučuje i o nečijem životu i o nečijoj smrti.

Simptomatično je da, u informaciji za medije koja je stigla iz predsednikovog kabineta, stoji da je ova odluka praktično donesena još u septembru mesecu. Uzmemo li u obzir da se krajem ove jeseni u izdanju izdavačke kompanije „Novosti“ pojavio roman Žarka Lauševića „Godina prođe, dan – nikad“, kao i medijsku histeriju koja je nastala povodom ove knjige, postaje nam jasno da tu nešto smrdi i da je čitava priča, zapravo, dobro izrežirana. Kompanija “Novosti” po svoj prilici je dobila nalog negde sa državnog vrha da srceparajuću i patetičnu priču o čoveku koji je ugasio dva mlada života pusti u javnost kako bi se izvela medijska priprema za Tadićev potpis o pomilovanju!

Kompanija “Novosti” time je dobro zaradila, dok je Laušević dobio šansu da iz jednog geta, u koji se dobrovoljno uvalio, pređe u drugi geto – u državu Srbiju, gde zakon ne važi jednako za sve ljude.

Šta ovim dobija Boris Tadić?

Jeftine političke poene pred izbore koji se bliže. U situaciji kada mu Tomislav Nikolić opasno diše za vratom, i kada predsedniku rejting među biračima dramatično pada, Tadić se hvata za svaku slamku i toliko je izgubio kompas da čak i ne uviđa potencijalne rizike koje njegovi potezi nose. Jer, ako se pomilovanje glumca Lauševića i dopadne jednom delu birača, sigurno je da će ta odluka ozlojediti mnoge kojima je zakon preči od bilo koje individue ili lične simpatije.

Mnogo šta ostaje nejasno u priči oko pomilovanja. Kako to Lauševića država Srbija može da pomiluje, kada ga država Srbija nije ni osudila zbog ubistva? Ali, s obzirom da nam je svima jasno u kakvom sistemu živimo, čini se da i oko toga ne treba previše da se uzbuđujemo niti da razbijamo glavu. Ono što, međutim, itekako treba da brine jeste činjenica da za poznate face, bilo da je reč o ljudima iz sveta politike, biznisa ili estrade,  važe jedni, a za anonimuse –  drugi zakoni i aršini. To najbolje potvrđuje slučaj Cece Ražnatović i farse oko njene nagodbe sa državom u vezi izdržavanja kazne, kao i komedija sa njezinom narukvicom.

Ako je Tadić pomilovao Lauševića, onda sada, s punim moralnim pravom, i druge ubice u Srbiji osuđene na robiju mogu od predsednika da očekuju da ih reši problema i da podnesu molbu za pomilovanje. I Tadić će ih zaista pomilovati, bude li neko od njegovih savetnika procenio da to može da bude korisno za njegovu predizbornu kampanju.

Godina prođe, Tadić – nikad!

——————————————————————————————————————————————————————————————————————————

 27. decembar 2011.

Novi igrači na (s)ceni

Sve se na svetu menja, pa tako i odnosi u ekonomiji. Koliko juče, sve blago sveta uglavnom bejaše podeljeno između kolonijalnih sila Velike Britanije i Francuske, zatim se njima priključila neokolonijalna zemlja Amerika, da bi se nakon Drugog svetskog rata u igru uključile Nemačka i Japan, koje su napredovale koracima od sedam milja zahvaljujući naporima svog marljivog stabnovništva, ali i finansijskom injekcijom iz Vašingtona.

Danas, na početku 21. veka, na veliku svetsku scenu stupaju nove napredne ekonomije, pre svega Kina, zatim Rusija, Indija, Brazil… Poslednjespomenuta zemlja, po najnovijim podacima, izbila je na šesto mesto među vodećim ekonomijama sveta, prestigavši Veliku Britaniju!

Kad smo kod Britanije, recimo istinu koju znaju čak i u zemlji “gordoga Albiona”: Velika Britanija je bivša velesila koja živi od stare slave, da ne kažemo od toga što je pljačkala i eksploatisala pola sveta, odnosno svoje kolonije. Odavno nisu neka velika sila, ali se po inerciji i dalje tako ponašaju, zato što su se sakrili pod suknju Amerike, pa se i dalje osecaju moćnima. Ali, to je varka i subjektivni osećaj, jer realnost će da ih spusti na zemlju i da ih dovede na pravu meru.

Problem modernog čovečanstva nije u tome što su se pojavili novi “igrači”, jer to čitavoj priči i daje posebnu draž. Problem je u tome što stari igrači, koji ubrzano gube svoje pozicije na tržištu, postaju nervozni i što na sve moguće načine, pa i po cenu veštačkog izazivanja kriza i raspirivanja ratnih požara širom planete, očajnički i panično pokušavaju da se vrate tamo gde su do skora bili i da zaustave prirodni tok stvari.

Ali, na njihovu žalost, točak progresa ne može da se zaustavi i povrati nazad, a neke zakonitosti su neminovne i prosto ne zavise od volje ovoga ili onoga centra moći, već od prirodnih resursa, cene radne snage, zakona ponude i potražnje, prodora novih tehnologija i novih ideja. A u svemu ovome, kao i u intelektualnim kapacitetima koji su takođe veoma bitni, Kina, Rusija, Indija i Brazil imaju prednost u odnosu na bivše kolonijalne gospodare.

————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

 11.12.2011.

Divlji  Zapad

Vest koja bi, u nekoj normalnoj zemlji, šokirala čitavu javnost, a kod nas prolazi gotovo neprimetno, dolazi nam iz Kragujevca – tamo su nepoznati lopovi ukrali deo gorionika od bronze sa spomenika „Večni plamen“!

Reč je o spomeniku podignutom žrtvama fašizma, streljanim 21. oktobra 1941. od strane nemačkih okupatora.

Kako su lopovi skinuli, smotali i odneli gorionik težak 50 kilograma, prava je misterija. Ali je još veća misterija kako to da ovu dobro organizovanu operaciju niko nije video ni prijavio i šta je radila naša „moćna“ policija!?

Nitkovima koji nemaju niti svesti, niti časti i obraza ništa nije sveto, pa bi bilo iluzorno očekivati da imaju imalo poštovanja prema svojim sugrađanima, koji su dali svoj život da bi i takvi kao što su oni, razbojnici i lopovi, živeli u slobodi. Ali, frapantno je koliko je malo prostora u medijima dobila ova informacija, koliko smo svi otupeli i postali neosetljivi na sve bolesne pojave u našem društvu!

U lopovskoj državi, gde je skoro sve što vredi i što je moglo da se ukrade već ukradeno, na red da budu „privatizovani“ došli su i – javni spomenici. Nikakvo čudo, kada se kradu i delovi železničke pruge, strujni kablovi, metalne ograde…

Kada se ne bismo bavili posledicama nego uzrocima, lako bi došli do zaključka da su pravila ponašanja u Srbiji, odnosno sistem vrednosti, nametnuli i promovisali – naši političari. Oni su prvi počeli s krađama a, po uzoru na njih, i „sitna boranija“.

U ovoj zemlji krade ko može i koliko može, u skladu sa svojom pozicijom u društvu, svojim afinitetima, sposobnostima i apetitima.

Srbija je duboko bolesna i ta bolest eskalira. Raspad svih moralnih, porodičnih i drugih vrednosti dovodi do anarhije, te se bojimo da nije daleko dan kada će i kod nas, kao nekada u Americi na Divljem Zapadu, ljudi da se ubijaju po ulicama, da upadaju jedni drugima u kuće, da pljačkaju, kolju i siluju.

Taj mračni scenario sasvim je moguć ako Srbiju nastave da vode ovi koji je danas vode  i ako pošteni građani budu pasivni posmatrači.

———————————————————————————————————————————————————————————————————————————–

 23.11.2011.

Kriza i paraliza

Mediji u Srbiji puni su bombastih tekstova o krizi u Grčkoj, o tome da i Italiju čeka slična sudbina, da Evropa grca u dugovima… Više se gledaju tuđa, nego naša vlastita posla, zaviruje se u dvorište suseda, umesto da se očisti svoje.

To je naša uobičajena praksa i navika.

Čitajući natpise u novinama, slušajući vesti na televiziji, posebno u udarnom dnevniku nove „TV Bastilje“, čovek bi mogao zaključiti da je Evropa na kolenima, a da u Srbiji, maltene, teče med i mleko. Učenici doktora Jozefa Gebelsa stasali u zemljici Srbiji uporno i dosledno pokušavaju da „friziraju“ istinu ne bi li pred izbore, koji treba da se dogodine održe, izdejstvovali što povoljniju medijsku poziciju za vladajuće stranke koje su nas zavile u crno.

I dok se iz kuhinje nove „TV Bastilje“ širi miris laži i obmane, političari iz vladajuće garniture, pred mikrofonima iste, upoređuju ono što se upoređivati ne može, spominju Grčku, koja je po razvijenosti i standardu nekoliko svetlosnih godina ispred Srbije, i Italiju, koja je nekoliko svetlosnih godina ispred Grčke. Pričaju o krizi u zemljama u kojima psi žive bolje nego u Srbiji ljudi, farbajući i falsifikujući realnost. I to čine poznajući mentalitet i naivnost ovdašnje populacije.

Istovremeno, neumereno i neumesno preuveličavaju poneki mikroskopski vidljiv ekonomski boljitak ignorišući činjenicu da je Srbija država u totalnom rasulu – privrednom, kulturnom, moralnom, i da su takvom stanju oni najviše doprineli.

Možete li zamisliti da grčka državna televizija svojim gledaocima svakodnevno prikazuje vesti iz Srbije da bi ih utešila kako oni nisu baš najgori? Teško. Grci gledaju svoja posla i imaju dovoljno demokratske i građanske svesti da prepoznaju svaki pokušaj maskiranja stvarnosti i skretanja pažnje javnosti sa najvažnijih životnih tema. A ovde kod nas, narod se zabavlja pričama o krizi u Grčkoj, dok istovremeno poslanici sami sebi dižu plate na 190.000 dinara!

Ako je u Grčkoj i Italiji kriza, onda je u Srbiji – paraliza. A kreatori te paralize, pričaju o krizi u Evropskoj Uniji kako bi ubedili naše građane da nije samo njima teško, nego da i drugi narodi grcaju, pa čak i gore od nas, što je naravno gomila neistina, gluposti i nebuloza.

Majstori laži, obmane i manipulacije po oprobanom receptu koji je svojevremeno koristio i Slobodan Milošević, klasičnom zamenom teza, žele da veštački nametnu neke po nas totalno nebitne teme. Žele da odvrate pažnju javnosti sa bede u kojoj se nalazimo i sa činjenice da Evropa uopšte i ne pomišlja da nas primi u svoje dvorište, ni danas, ni sutra, i to ponajviše zahvaljujući našim političarima.

A ako ćemo pošteno, niti mi, ovakvi kakvi smo, trebamo Evropskoj Uniji, niti ona treba nama, pod uslovom da ne želi da nas nosi na grbači i da ispravlja naše gluposti i afere.

———————————————————————————————————————————————————————————————

16.11.2011.

Bivši  narod

Tuljani na dalekom Grenlandu imaju žalosnu sudbinu. Love ih eskimi, i to na prilično nehuman način. Kada životinje izađu na stenovitu obalu da uhvate retke sunčane zrake, među njih upadne domorodac sa toljagom i – jednog po jednog tuljana ubija udarcem u glavu. Životinje ne reaguju i ne beže, već glupo zure u čoveka čekajući stravičan kraj, mada bi – kad bi se udružile – lako mogle svog neprijatelja da savladaju.

Tuljani nemaju svesti da im preti opasnost, lenji su i ne mogu da se organizuju.

Slično je i sa nama Srbima. Okruženi smo nacijama koje nas nimalo ne simpatišu, Međunarodna zajednica nas ucenjuje, oduzet nam je komad državne teritorije, a na kormilu države imamo ljude koji vode politiku suprotnu nacionalnim interesima. Drugim rečima, i mi imamo svoje eskime  i, baš kao i tuljani, ništa ne preduzimamo da sprečimo svoj neminovan, žalostan kraj.

Nemamo svesti da nam preti opasnost, lenji smo i ne možemo da se organizujemo.

Podatak da, po najnovijem popisu stanovništva, Srbija ima skoro 400.000 žitelja manje nego 2002. godine, dokazuje teoriju da smo mi bivši narod, samo što toga još nismo svesni. I, poznajući naš mentalitet, čini se da toga nećemo biti svesni čak ni kada nam se bude dogodilo proročanstvo Tarabića, da svi stanemo pod jednu šljivu. I tada ćemo se prepirati i deliti, dok nam se šljiva ne osuši, a mi ne izumremo kao dinosaurusi.

Uzroci demografske katastrofe su brojni, ali u najvažnije, svakako, spada neodgovorna državna i nacionalna politika, koja je naterala mnoge ljude da emigriraju iz Srbije, ili da emigriraju u samoću, da se povuku iz porodičnog života i ne rađaju decu.

Nastavimo li ovim putem, a kako izgleda to i nameravamo, u Srbiji će uskoro živeti samo stari, nemoćni i bolesni, a Srbijom će, poput jahača apokalipse, tutnjati i pustošiti tajkuni i kriminalci, dok ne upropaste i ono malo što je još ostalo neupropašćeno i ne pokradu i ono malo što je ostalo nepokradeno.

Tuljani ih u tome sigurno neće sprečavati.

 ——————————————————————————————————————————————————————————————————————————————

13.11.2011.

Ovan i vuk

Ima jedna poučna priča u kojoj su akteri – ovan i vuk. Onaj prvi šeta po livadi, a onaj drugi ga prati. Dok ovan korača, velika m*da mu landaraju, a vuk se oblizuje u očekivanju da ta m*da otpadnu i da ih on, vuk, smaže za doručak. I tako, vuk prati ovna, ovnu m*da landaraju, ali nikako da otpadnu i da se vuk „omrsi“. Priča nema kraja, jer nikada neće moći da se desi ono što vuk priželjkuje, pa ipak zver ne gubi nadu, jer m*da deluju kao da će svakog trenutka da odpadnu.

Slično je i sa Amerikom i Evropom. Amerika je u ulozi vuka, a Evropa je ovan. Amerikanci silno priželjkuju da se Evropa razjedini i da im evro „pukne“, a to nikako da se desi.

Skoro svakodnevno, na jednom sajtu koji se finansira iz „kuhinje“ Džordža Sorosa, perfidno se plasiraju bombaste informacije, bolje rečeno dezinformacije, o tome kako je Evropska Unija uzdrmana, kako će Grčka bankrotirati, kako slična sudbina čeka i Italiju… Evropska zajednička valuta, evro, navodno je na izdisaju i samo što nije propala. Baš kao i ovnova m*da.

Nije sporno da je Evropska Unija u problemima, tačno je i da je evro u krizi, ali je daleko od istine da će se desiti ono što Amerika „priziva“ i što priželjkuje. Neumerena preterivanja, svojevrsni medijski rat koji Amerika vodi protiv EU, ima za cilj da raširi paniku u Evropi, da otera investitore sa našeg kontinenta i stvori veštačke preduslove za novu, veliku krizu, u kojoj bi Amerika profitirala.

Na nesreću lihvara iz Vol Strita, pre će da bankrotira Amerika, nego Evropa, i to iz nekoliko razloga. Prvo, Vašington je prezadužen, drugo, američka privreda permanentno i dosledno tone. U toku je nezaustavljiv proces propadanja nehumanog kapitalizma uređenog po meri spomenutog Džordža Sorosa i njemu sličnih,  jer građanska klasa, koja ima i svesti i snage da izvede socijalnu revoluciju u Americi,u svome stroju ima slobodne ljude koji ne žele da budu robovi osionih tajkuna.

Kada se ovome doda i činjenica da je kineska ekonomija već zadala smrtni udarac posrnuloj američkoj privredi, jasno je zašto je u Vašingtonu zavladala panika.

A što se ovnova tiče, oni jesu tvrdoglavi, ali m*da su im uvek na broju.

 ——————————————————————————————————————————————————————————————————————————————

31.10.2011.

(O)pušteni

Postoji jedan izraz koji je, na ovim našim prostorima, ušao u modu i čvrsto se ukorenio. Radi se o uzrečici „OPUŠTENO“.

Izraz „OPUŠTENO“ trebalo bi da znači da ne treba mnogo da brinemo, nego da budemo „cool“, kako to vole da kažu mladi. „OPUŠTENO“, to znači da će sve biti u redu.

U stvari, ništa nije u redu niti će biti.

Da li smo „opušteni“, ili smo samo – pušteni? Pušteni s lanca? Da li smo prirodni, ili izveštačeni? Normalni ili zreli za ludnicu? Da li smo pripadnici jednog organizovanog društva ili horda majmuna u čoporu gde svako vuče na svoju stranu?

Svi smo, kao, opušteni, a u stvari – svi nadrkani i mrzovoljni. Od starih do mladih, bez obzira na uzrast i pol. Mi smo opušteni, ali naši živci nisu.

Nismo opušteni kada to treba, ali smo i previše opušteni tamo gde ne treba to da budemo. Na radnom mestu, u školi, tamo gde se traži ozbiljnost, pažnja, koncentracija, odgovornost, samokontrola… E, tamo smo nekako i previše opušteni, što i nas, i one koji s nama imaju posla, papreno košta.

Nema veze, bitno je da bude „OPUŠTENO“.

Samo opušteno, ćale i keva plaćaju račune i školovanje, samo opušteno, ako moja  devojka zatrudni to je njen problem, samo opušteno, kad zabrljam na poslu reći ću da nisam ja kriv, nego ću optužiti drugog. Opušteno, ovde ionako sve propada, pa zašto bismo se zbog ičega trudili?!

Ako mi ona stvar bude opuštena, kupiću „vijagru“. OPUŠTENO!

———————————————————————————————————————————————————————————————————————-

23.10.2011.

Osvetnici

Ulicama naših gradova haraju opasne bande. Bande pasa – lutalica, koje ujedaju ljude. Kao pravi krimi gangovi, imaju svog kolovođu i svoje rejone u kojima caruju. I ne dozvoljavaju drugim bandama da im zapišaju teritoriju.

Problem pasa – lutalica sve više postaje jedan od primarnih problema sa kojima se gradovi suočavaju. Višedecenijsko zanemarivanje ove pojave dovelo je do toga da je sada mnogo teško rešiti ga na pravi način. Teško je i psima i ljudima.

Ako ljudi ovde žive  pasjim životom, onda nije teško zamisliti kako je psima. Posebno onim napuštenim, zaboravljenim od Boga i naroda.

Sudbina psa, kao najvernijeg čovekog pratioca, nerazdvojno je povezana sa sudbinom čoveka i načinom njegovog života. I zato nije nikakvo čudo što je na ulicama sve više i ljudskih i psećih gangova. Te bande žive po svojim zakonima i terorišu sve živo šta im se nađe na putu. Jer, društvo je na njih zaboravilo i od njih potpuno diglo ruke.

Napadi pasa – lutalica na ljude samo su logičan pseći odgovor na zlo koje im ljudi nanose. Osveta odbačenih, zanemarenih, nepoželjnih. Osveta onih koji su ni krivi ni dužni izbačeni na ulicu i ostavljeni da umru.

Nedostatak svesti kod ovog naroda prouzrokuje tom istom narodu more problema, između ostalog i ovaj – problem pasa lutalica. Životinje, naravno, nisu krive za taj problem, ali one će najviše da ispaštaju.

Dok svi ne budemo na ulici i u njihovoj koži.

————————————————————————————————————————————————————————————————————————————– 

20.10.2011.

Svete  krave

Političari u Srbiji nemaju nimalo obraza. U nezajažljivoj želji da napune džepove za vreme trajanja svojih mandata, laktaju se i rukama i nogama ne bi li sebi prigrabili što više funkcija u upravnim odborima preduzeća, sportskih organizacija… Tako dolazimo do apsurda da pojedinci imaju više radnih mesta istovremeno, i to masno plaćenih, dok ogromna armija radno sposobnih, uglavnom mladih i pametnih ljudi nemaju nikakav izvor prihoda.

To je Srbija danas.

Čime su pojedinci zaslužili privilegovan status u društvu ? Da li su oni bogom dani genijalci koji su sposobni da na kvalitetan i odgovoran način obavljaju po nekoliko funkcija, da prkose zakonima fizike i istovremeno budu na više mesta ? U čemu se ogledaju njihovi kvaliteti, gde su rezultati njihovog rada, kako posluju i prihoduju firme u kojima  dotični figuriraju kao zaposleni u upravnim odborima, koliko su plaćeni „obični“ radnici u tim preduzećima?

Imajući u vidu normative rada propisane za svako radno mesto, jasno je da političari koji imaju duple funkcije nisu u mogućnosti da valjano obavljaju posao za koji su plaćeni, i to iz nekoliko raloga. Prvo – dan traje samo 24 sata i oni jednostavno, sve i kada bi hteli, nemaju dovoljno vremena da odrade sve poslove koji su u opisu njihovog radnog mesta. Drugo, nisu kvalifikovani za poslove koje treba da odrade i treće – svaka od pozicija koje zauzimaju zahteva maksimalno angažovanje da bi se postigao rezultat, a fizički je nemoguće i neizvodvljivo da bilo koji pojedinac, makar on bio i neki novi Nikola Tesla, na zadovoljavajući način odgovori svim izazovima i teškoćama istovremeno.

Iz ovoga se nameće samo jedan logičan zaključak – naši političari ne obavljaju nijedan radni zadatak onako kao što treba, a između ostalog to im nije ni ambicija.

Političari su “svete krave”, kojima je dozvoljeno ono što drugima nije, iz prostog razloga zato što je društveni sistem u Srbiji takav da omogućuje zloupotrebe i mahinacije. Narodne mase do sada nisu pokazale želju niti volju da se organizuju i ruše naopak sistem koji državu vodi u propast, već naprotiv, svojim činjenjem (i nečinjenem) Srbi objektivno čuvaju bolestan poredak, kopajući jamu sami sebi i svojim potomcima. 

Imati duple funkcije ne samo da je nemoralno, već je i – protivzakonito, po Ustavu republike Srbije, pa ipak mnogi političari na to se uopšte ne obaziru. Može im se, jer pravne države nema, a sudovi se ponašaju po diktatima tajkuna i političkih moćnika.  Što je najgore, javno mnenje u Srbiji je toliko nerazvijeno, a nivo svesti narodnih masa toliko nizak, da realno niko ne može ni da ugrozi nedodirljive. Narod ih mrzi, ne zato što se ponašaju nemoralno i krše zakone, već  – zato što oni nisu na njihovoj poziciji.

I tu dolazimo do one surove istine da svaki narod ima onakvu vlast kakvu zaslužuje.

———————————————————————————————————————————————————————————————————————————————–

15.10.2011.

Vreme hipokrizije

Svako vreme ima svoje modele ponašanja. Takav je slučaj i sa ovom našom erom koju personifikuje „turbo generacija“ nastala u periodu raspada svih društvenih, porodičnih i moralnih vrednosti.

Danas više nismo drugovi i drugarice, čak ni dame i gospoda. Danas smo svi jedni drugima – braća!

Brate, imaš cigaru? Brate, kako si? Brate, vidimo se  - odzvanja na ulici, u školi, na fakultetu…

Najzad došlo vreme kada smo postali braća! Jedan nam je ćaća!

Što je najzanimljivije, i devojčice jedne drugoj nisu sestre, nego su i one – braća! Jedna drugu oslovljavaju: „BRATE“, što dokazuje da su žene postigle punu ravnopravnost s muškarcima.

Nikada nije bilo više braće, a nikada manje – bratstva, bratskog ponašanja, bratskog poštovanja i bratske ljubavi među ljudima.

Takođe je, posebno među osnovcima, postala moda da se – ljube kad god se vide, ili kad se, makar na jedan dan, rastaju. To se dešava svakodnevno u školi, u vozilima  gradskog saobraćaja, na ulici, na javnom mestu…Ljube se  – ne po srpski, tri puta, nego  – jednom, u obraz. Tek da se „zažvalave“.

Mnogo se naša deca vole. Lepo je to – pomislile bi neke naivne bake i deke, odrasli u vremenu kada nije bilo toliko mržnje i zlobe među ljudima.

Ali taj novokomponovani običaj ljubljenja dece u obraz, ne samo da je primitivan jer je nehigijenski, već je i produkt jedne totalne hipokrizije u kojoj živimo. Hipokrizije u kojoj svako teži da se pred drugim predstavi da je ono što nije.

Naša deca, koja se šatro toliko vole, nikada neće pomoći jedan drugom u nevolji i prvom prilikom kada nastane neki problem, bez trunke srama će gurnuti u blato, ocinkariti ili ocrniti druga ili drugaricu sa kojim / kojom su se tako drugarski ljubili.

Isto kao što će „braća“ jedan drugom da kopaju jamu…

 ——————————————————————————————————————————————————————————————————————————————–

11.10.2011.

Specijalna metoda

Mi Srbi volimo sve „na brzaka“. Na brzinu jedemo, na brzinu radimo one stvari, na brzinu bi da se obogatimo, po mogućnosti bez mnogo znoja i truda. Leba bez motike, to je na ovim prostorima glavna deviza.

Koristeći taj mentalitet, jedan Centar za učenje stranih jezika lansirao je parolu: „Naučite engleski za 20 dana!“

Zvuči primamljivo, čak neverovatno, a Srbi su pre skloni da poveruju u bajke, nego u nešto racionalno. Razumljivo je da svako veruje u ono u šta želi da veruje, ali nije razumljivo – zašto pri tome ne želi da uključi mozak?

Jer, svakom normalnom i razumnom čoveku jasno je kao dan da se engleski, ili bilo koji drugi jezik na svetu, ne može naučiti ne za 20, nego čak ni za 120 dana, pod uslovom da, naravno, niste neki novi Nikola Tesla.

Ovo dobro znaju i u dotičnom Centru za strane jezike koji je lansirao parolu da će svoje klijente naučiti da govore engleski za samo 20 dana, pa ipak naši „Englezi“ – koristeći naivnost i mentalitet odvašnje populacije – bez imalo griže savesti teraju dalje po svom. U pitanju je, kažu, neka „specijalna metoda“ zahvaljujući kojoj će i mutavi progovoriti engleski za 20 dana!

U Srbiji za 20 dana možeš bankrotirati, možeš se razboleti i umreti pored srpskih lekara, možeš izgubiti posao… Nije nikakav problem da te, galopirajućom brzinom, snađe nekakvo zlo, ali da napraviš uspeh, bilo u čemu, za samo 20 dana – to je praktično nemoguće.

Jedostavno, nema leba bez motike, a nema ni motike bez da se oznoji guza!

———————————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

 09.10.2011.

EkskurziJADA

Đaci iz Srbije ovu jesen ne koriste za učenje, nego za – tumaranje. Potucaju se širom Evrope, putuju na ekskurzije, na kojima svojim ponašanjem brukaju i sebe i zemlju odakle dolaze. Neretko se dešava da, tako razulareni, i nastradaju, kao što se zbilo minule nedelje u Budimpešti, kada je jedan učenik iz Sremske Mitrovice poginuo prilikom pada sa petog sprata jednog hotela.

U vreme kojeg je sada moderno pljuvati, u Titovo vreme, ovakve stravične stvari nisu se dešavale. Nisu, jer su učenici imali kulturu ponašanja, jer su posedovali domaće vaspitanje, jer smo živeli u sistemu vrednosti koji nije bio izopačen, jer su nastavnici brinuli o đacima, a ne samo o svojim platama i honorarima.

U ono vreme, mada se imalo, učenici nisu vođeni na ekskurzije u inostranstvo, nego po svojoj zemlji, što je jačalo njihovu svest i patriotizam. Logično je, valjda, da najpre upoznaju svoju otadžbinu i tradiciju, pa onda, kada porastu i postani zreli i odgovorni ljudi, da putuju „preko“.

Sada, kada smo bedni i nema pas za šta da nas ujede, učenike vode na neka  „besna“ putovanja. Destinacije – svetske: Budimpešta, Barselona, Atina, Milano, Rim…

Što su roditelji siromašniji, to ih više „čerupaju“. Došlo je vreme skorojevića i tupavih malograđana.

U čemu je smisao ovakvih ekskurzija? Da li su one osmišljene, da li je cilj da se učenici edukuju, da nešto nauče, ili samo – da se njihovim roditeljima isprazne džepovi? Imaju li deca sposobne i odgovorne pratioce i vaspitače, da li ih iko tamo, u belom svetu, kontroliše šta rade i kako se ponašaju?

Ili su, kao majmuni u džungli, prepušteni sami sebi, te divljaju, napijaju se i drogiraju dok neko od njih ne slomi vrat?

Godinama, u novinskim rubrikama koje prate crnu hroniku, čitamo o skandaloznom ponašanju naše divne omladine na ekskurzijama po Evropi, o tučama, krađama. Ko je kriv za ovo? Da li maloletni nesrećnici, koji nemaju dva grama mozga u glavi, ili možda oni koji su osmislili i kreirali putovanja, koji su uopšte došli na ideju da učenike usred školske godine vode na ovakve ekskurzije?

Gde je Ministarstvo prosvete i čime se bave ljudi zaposleni u njemu?

Da živimo u normalnoj državi, ekskurzije bi se održavale za vreme raspusta, a ne da učenici gube radne časove i da izostaju sa nastave. Da živimo u normalnoj državi, na ekskurzije bi mogli da idu samo najbolji učenici, koji imaju primerno vladanje, a ne budući delinkventi. Da živimo u normalnoj državi, uz đake bi stalno bio neko da ih kontroliše, da se ne ponašaju kao stoka i razularena banda. Da ne prave pustoš iza sebe i ne brukaju Srbiju tamo, u belom svetu.

Ali, nažalost, mi ne živimo u normalnoj državi.

Sasvim je jasno kome su u interesu ovakve ekskurzije. Samo turističkim agencijama i pojedinim direktorima škola, koji zajednički osmišljavaju kako da uzmu što više para roditeljima đaka, a za sve ostalo – uopšte ih nije briga.

A, izgleda, nije briga ni državu.

———————————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

 08.10.2011.

Alibi majstori

Slavlje na beogradskoj “Marakani” je izostalo. Fudbalska reprezentacija Srbije nije uspela da savlada Italiju, tako da naš plasman u “baraž” za učešće na evropskom šampionatu zavisi od utakmice sa Slovenijom. “Orlovi” moraju da osvoje tri boda u Mariboru, da bi mogli produžiti nadu da će uzleteti do Poljske i Ukrajine.

Sinoć na travi našeg najvećeg stadiona Italijani su se iskazali kao bolji izreliji tim. Neuporedivo više imali su loptu u posedu, a u pojedinim trenucima činilo se kao da su “sakrili fudbal”. Tužno je tada bilo gledati kako smo nemoćni i bezidejni i na videlo je izašla sva dekadencija ovdašnjeg shvatanja fudbalske igre.

Počelo je neumesnim zviždanjem italijanskoj himni. Nekulturnu publiku “ohladio”  je Italijan Markizi već u prvom minutu i Srbi, i na tribinama i na terenu, punih 20 minuta nisu mogli da se opasulje. A tada je i nas malo Bog pogledao – dali smo slučajan gol, odbitkom, kao na bilijaru!

Nije poznato šta je selektor Vladimir Petrović rekao igračima u svlačionici, ali po svoj prilici ”mudro” im je savetovao: “Čuvajte rezultat, Estonci gube u Irskoj, ako ovako ostane mi idemo u baraž!”

Drugo poluvreme bolje je da zaboravimo. „Požutelo“ nam je pola tima, a mreža „azura“  ostala je netaknuta. Štaviše, moglo je da se dogodi da naša odbrana još jednom kiksira. No, Italijani su bili milostivi, jer im rezultat beogradskog meča nije značio ama baš ništa.

I tako, tradicija je ostala sačuvana. Fudbalska reprezentacija Srbije nikada na jednoj zvaničnoj utakmici u Beogradu nije uspela da pobedi nijednu veliku evropsku selekciju. Kompleks inferiornosti, zajedno sa kukavičkim i kalkulantskim mentalitetom, još jednom se pokazao kao velika kočnica za napredak našeg fudbala.

Sama činjenica da ni najvažnija utakmica sezone, pa još protiv aktraktivnog protivnika – Italije, nije privukla na beogradsku “Marakanu” posebno veliki broj navijača, dovoljno govori da naši ljubitelji fudbala nemaju poverenja ni u ovu reprezentaciju ni u selektora, i da je reč o ekipi bez harizme i perspektive.

„Ne razumem zvižduke navijača. Pa nismo mi Brazil, da pobeđujemo Italiju sa 3:0“ – izjavio je posle utakmice Aleksandar Kolarov. „Mi očigledno nemamo kvalitet s kojim bi mogli da pobedimo Italijane“ – nadovezao se njegov kolega Miloš Krasić.

Nismo bili Brazil ni u odbojci, pa smo tukli Italijane. Ali, odbojkaška reprezentacija u svom sastavu nema demagoge i alibi – majstore tipa Kolarova ili Krasića!

Bez obzira na rezultat predstojeće utakmice u Mariboru, gospodin Pižon, u skladu sa svojim nadimkom („golub“) treba da – leti. I što je još važnije, Fudbalski savez Srbije konačno bi morao da dobije „transfuziju“ u vidu novih, mladih, kreativnih, stručnih i nekompromitovanih kadrova, koji bi bili sposobni da naš fudbal dovedu tamo gde  nam je trenutno odbojka, gde nam je vaterpolo i tenis. I da se zahvalimo umišljenim zvezdama i zvezdicama koji dres sa državnim grbom ne natapaju znojem.

Sada je prava prilika za jedan radikalan „rez“.

—————————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

 04.10.2011.

Lek za frustracije

Da je sport naš „najbolji proizvod“, to smo odavno znali, ali ni u snu nije moglo da se pretpostavi da će u razmaku od samo dve nedelje srpska odbojka dobiti najviša evropska priznanja u obe konkurencije  – muškoj i ženskoj. Najpre mladići, a zatim i devojke osvojili su zlatne medalje na evropskim šampionatima!

Time su se naše odbojkaške selekcije pridružile vaterpolistima, koji su zvanično drugi na svetu, i teniserima, osvajačima Devis kupa, koji blistaju i na svetskim turnirima u pojedinačnoj konkurenciji.

Da su košarkaši imali samo mrvicu sportske sreće, i oni bi se na prvenstvu Evrope u Litvaniji popeli tamo gde im je mesto – na pobedničko postolje. Uostalom, momci Dušana Ivkovića prošle godine na svetskom šampionatu u Turskoj dokazali su da pripadaju svetskom vrhu i da je srpska škola košarke i dalje uzor za mnoge reprezentacije sveta.

Ako se ovome doda da i fudbaleri još uvek imaju šansu da se plasiraju na evropsko prvenstvo, dolazimo do zaključka da nam je sport, ipak, mnogo uspešniji od bilo koje privredne grane.

Uspehe sportista, po ovdašnjem starom običaju, mnogi svojataju. Pre svih političari, koji slikanjem sa sportskim herojima, slanjem telegrama i čestitki prave sebi marketing. Ali, ono što je već postala praksa, to je da se od uspeha sportista ovde pravi fešta i narodno veselje, organizuju se svečani dočeci, koncerti, mitinzi, gube se radni sati, menja programska šema na TV-u, pa čak i dnevnik na prvom programu RTS-a, umesto u uobičajenom terminu, počinje sat i po vremena kasnije !?

Zasviraj i za pojas zadeni, kaže srpska narodna poslovica, na koju mnogi zaboravljaju. U pobedi se ne ponesi, u porazu se ne ponizi, veli druga poslovica, takođe naša, takođe pametna.

Sport nije rat, pa ipak mnogi ovde kao da ga doživljavaju tako. Ako naši pobede, sledi neumerena histerija i euforija, a ako izgube – svi se na njih bacaju drvljem i kamenjem. Isuviše emotivno, možda i nezrelo, doživljavamo uspehe i neuspehe naših sportista, identifikujući se sa njima, što govori da smo kao nacija nezreli i da smo izgubili onu svoju nekadašnju veličinu i dostojanstvo.

Sport je postao melem za sve rane, a medalje naših sportista – lek za nagomilane frustracije. Živimo bedno, bez perspektive, opljačkani smo, poniženi i devalvirani, te nam uspesi sportista dođu kao nekakav ventil za sva razočarenja i za promašene naše živote.

A to nikako nije dobro.

———————————————————————————————————————————————————————————————————————————

02.10.2011.

Veliki brat

Prvog oktobra zvanično je počeo popis stanovništva u Srbiji. Popisivači, specijalno obučeni za ozbiljan posao, krenuće po kućama da nam uzimaju podatke, da nas saslušavaju kao Gestapo. Blago si ga nama!

Nikada do sada, u istoriji Srbije, jedan popis nije pripremljen tako perfidno, sa ciljem da svakog od nas depersonalizuje, da nas svede na puke brojeve, sa kojima će vlast moći da manipuliše kako im odgovara. Veliki brat sve će da nas posmatra i nadzire, a po potrebi i da nas kažnjava!

Svaki građanin moraće da odgovori na ravno 70 pitanja (!) od kojih većina nema nikakve veze sa onim što normalan popis treba da sadrži. Popis, naravno, nije u skladu sa normativima Evropske unije, kojoj naši vlasodršci, barem deklarativno, teže.

Popisivači će narednih mesec dana uznemiravati građane Srbije. Oni koji su smislili pitanja, smislili su i način kako da sankcionišu ljude koji odbiju da odgovaraju ili daju netačne informacije. Nipošto ne smemo da lažemo one koji svakodnevno lažu i obmanjuju nas.

Albanci i deo muslimana iz Sandžaka najavili su da će bojkotovati ovakav popis. Oni, izgleda, imaju ono što Srbi nemaju – pamet i svest.

Pitanjima koji su spremljeni za građane Srbije ozbiljno se narušavaju ljudska i građanska prava svih nas, ali to nije ništa posebno novo. Navikli smo već da nam naša vlast radi šta hoće, otupeli na sve neprijatnosti i više se ne bunimo.

Sada smo pokorni, a uskoro ćemo biti i – pokojni.

——————————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

 23. 09. 2011.

Tumaranje

U poslednje vreme Boris Tadić izgleda prilično loše. Ni traga od onog nekadašnjeg delije, koji puca od zdravlja i optimizma. Predsednik je, čini se, izgubio na kilaži, promenio se, kako fizički tako i psihički. Kao da je u poslednjih godinu dana ostario čitavu jednu decenijju!

Šta se to dešava sa Tadićem, za sada ostaje misterija. Da li je, ne daj Bože, bolestan, ili se samo umorio od silnih problema koji ga muče? Možda u sebi čuva neku tajnu koju mi, obični smrtnici, ne znamo i ne treba da je znamo?

Predsednik Tadić je živi primer šta sve politika može da učini od čoveka. Politika, rizično i stresno zanimanje, retko je kome donela nešto dobro. Mnoge narode, uključujući i naš, unesrećila je, mnoge političare takođe.

Pa zašto se onda svi grabe da vladaju?

Iz različitih pobuda. Neki, kao Slobodan Milošević, bili su umislili da su mesije i da su Bogom pozvani da spasu srpski narod od nevolja koje im prete. Drugi, kao Šešelj na primer, bavili su se politikom da bi lečili sopstvene frustracije. Kao kusih pasa ima onih koji su u politiku ušli da bi se obogatili i stekli vlast jer – po njima – vlast donosi slast.

Da li je baš tako? Da li je politika usrećila ikoga ko se njome bavio?

Ima sijaset primera koji govore da – nije. Zapravo, politika je – kao i droga – opasna jer donosi zavisnost i ko se jednom uhvati u to kolo teško iz njega izlazi. I, kako se čini, to se sada dešava i Borisu Tadiću.

Predsednik deluje veoma umoran i razočaran. Zabrinut je jer ima ogromnu odgovornost, a razočaran je zbog ponašanja svojih saveznika sa Zapada. Nije mu lako, a mnogo je hijena koji bi da ga skinu sa vlasti. Čini se da je više zabrinut za to kako bi Srbija izgledala ako te hijene dođu na vlast, nego za sopstvenu sudbinu. Zabrinut je zbog Kosova koje ostaje rak-rana za Srbiju i problem za kojeg jednostavno nema leka, bar dok je ovakav odnos snaga u svetskim centrima moći. Zabrinut je zbog svoga zdravlja, mada se trudi da, makar kada ga kamere snimaju, deluje da je kul.

Srbija tone u propast, a nema ko da povuče ručnu. Nije to u stanju da učini ni Boris Tadić i to ga posebno tišti. Malo svojom, malo krivicom drugih, okružio se licemerima, nesposobnjakovićima, budalama, izdajnicima i štetočinama najgore vrste. Među narodom će ostati upamćen kao čovek bez autoriteta, koji nije doneo Srbiji potrebnu stabilnost ni prosperitet, a mnogo je pričao i obećavao.

Možda smo svi mi previše očekivali od desne ruke Zorana Đinđića? Desna ruka je jaka, ali ona, ipak, ne može mnogo da uradi bez pomoći leve, baš kao što ni obe ruke zajedno ne mogu bez – glave.

 A Srbija nema glavu i tako obezglavljena tumara…

————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

12. 08. 2011.

Amebe

Danas je na sajtu “B92″ obelodanjeno ono što svi odavno znamo – u Srbiji je najskuplje gorivo u Evropi, imajući u vidu kupovnu moć stanovništva, ali i gledano po drugim parametrima. Svugde, naime, cena benzina pada, samo u Srbiji i dalje uporno – raste!

Mada  naizlged paradoksalan, gore spomenuti podatak ne iznenađuje, s obzirom da imamo neodgovornu, nesposobnu, bahatu i pohlepnu Vladu, da naša privreda – ako ovde o nekakvoj privredi uopšte može da bude reči – posluje van svakih normalnih svetskih ekonomskih tokova i zakonitosti, kao i da je potrošačka svest i svest o ljudskim i građanskim pravima stanovnika države Srbije ravna nuli.

Zbog čega Vlada radi ovo što radi i zašto permanentno povećava akcize na gorivo, što dovodi do inflacije i osiromašuje građane Srbije poznato je gotovo svakom građaninu ove zemlje kojem je IQ veći od broja cipela, ali zašto građani Srbije trpe ovakve pljačkaške cene benzina, e, to je već pitanje koje zahteva malo dužu elaboraciju, a možda i pomoć – psihologa!

Ništa ne bi bilo prirodnije nego da građani, pritisnuti brutalnim poskupljenjima goriva, spontano prestanu da kupuju benzin, da ostave svoje četvorotočkaše kod kuće i time iskažu građansku neposlušnost. Veoma brzo, vlast bi bila prinuđena da cene vrati u realne i prihvatljive okvire. Ali, taj film ovde nećemo gledati.

Pošto smo bili 500 godina pod Turcima, ovde se razvio jedan poseban mentalitet, ropski poslušnički i servilan prema vlastima, bez obzira kakva je ta vlast i koliko štete nam nanosi. Čak i kada izbije neka revolucija, kao što je bilo 2000. godine kada smo se pobunili protiv Miloševića, dogode se samo „kozmetičke promene“, a od suštinske reforme i demontiranja naopakog sistema nema ni govora.

U pitanju je hronični, nasledni i genetski ukorenjen nedostatak – SVESTI !

Svest kod građana Srbije gotovo da je ravna svesti nekog jednoćelijskog organizma – amebe, na primer. Prljamo, krademo i upropašćavamo našu sredinu, jer nemamo svesti ni predstave o tome da time, u stvari, prljamo, krademo, upropašćavamo i kompromitujemo sami sebe, sebe i svoje potomke. Trpimo da nas naša vlast krade i ponižava, kao i da bahato diže cene, jer nemamo svesti o tome da ne treba da budemo stoka, već slobodni ljudi koji imaju pravo glasa, kao i pravo da dignu taj glas, pa ako treba i da ošinu bičem one koji ne poštuju građanska prava naroda od koga zapravo žive, i za čiju korist i dobrobit moraju da učine sve što je u njihovoj moći. 

Nemamo svesti o tome kakva su naša prava, kakvu silu potencijalno možemo da predstavljamo. Sem toga, kao narod nismo složni niti organizovani, a nemamo ni veru u vlastitu moć.

Kada se ovome doda i činjenica da među građanima Srbije ne postoji tolerancija i međusobno uvažavanje, onda je jasno zašto ne možemo ništa da učinimo i zašto nas vlasodršci gaze kako god hoće.

Bolje i ne zaslužujemo !

————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

 27. 07. 2011.

Luzeri

Mentalitet jedne nacije dobro se reflektuje u fidbalu. A pošto su naši fudbaleri rođeni luzeri, može se pomisliti da kao narod imamo nekakav kompleks, da postoji nešto što nas  sputava i sprečava da se izdignemo iz sivila prosečnosti.

Tako, na primer, fudbaleri Partizana juče u Belgiji održaše  javni čas na temu „kako izgubiti dobijenu utakmicu“. Zaista, u situaciji u kojoj se naš šampion nalazio posle prvih 45 minuta meča sa Genkom, bilo je mnogo teže izgubiti nego pobediti. A „crno-belima“ je pošlo za rukom, pardon nogom, da – puknu!

Jedan prema nula na semaforu, igrač više na terenu, ne mnogo opasan protivnik … Sve je išlo na vodenicu Partizana posle prvog poluvremena utakmice u Belgiji. Džaba! Naši bez potrebe zaradili isključenje, anulirali brojčanu prednost, zatim skrivili jedanaesterac, poništivši  i rezultatsku prednost. Kao vrhunac lakrdije, primili gol u poslednjem minutu omogućivši domaćinu da se, ni kriv ni dužan, raduje pobedi!

Prosečan navijač bi se zapitao: „Može li proći ijedna utakmica da naši fudbaleri ne dobiju kartone? Može li proći ijedan meč da ne „častimo“ protivnika penalom?!

Ako već rival ne može da nas savlada, ne mari ništa – pobedićemo mi sebe, tek da se zna da i to možemo. Volimo, nekako mazohistički, da se mučimo, poigravamo sa vlastitim živcima, da iskomplikujemo sebi život. Čudna psihologija koju ne bi umeo da objasni ni čuveni Frojd!

Naši fudbaleri ne mogu da se oslobode gubitničkog mentaliteta. Ali, možda i gori od njih smo mi, navijači, koji zbog likova poptuno nedostojnih bilo kakve pažnje grizemo nokte, čupamo kosu, nerviramo se.

Jer, ti fudbaleri pokazuju nam ne samo kakvi su oni, nego – kakvi smo mi u stvari.

———————————————————————————————————————————————————————————————————————

6. jul 2011.

Otpisani

Današnja Srbija prava je prokleta avlija. U njoj pošteni građani žive kao klošari, dok se fukara bogati. Zatvori su puni rodoljuba i boraca za ljudska prava, a  lopovi i ubice šetaju slobodni. Vlastodršci, koji su upropastili sve što se upropastiti može, pripremaju se da priznaju i nezavisnost Kosova i ispune ono što su im njihovi mentori sa Zapada naredili.

Umesto sistema vrednosti koji glorifikuje sve ono po čemu smo u našoj istoriji bili cenjeni u svetu, uspostavio se jedan bolestan poredak.

Svesna da je Srbiju dovela na dno Evrope po standardu, a srpstvo obezglavila i lišila nade u bolju budućnost, vlast sada jeftinim i demagoškim trikovima pokušava da se dodvori pojedinim slojevima birača, kako bi obezbedila sebi još jedan četvorogodišnji mandat. Tu i tamo, izbacuju se isprazne patriotske parole koje ništa ne koštaju, daju se obećanja bez pokrića, pričaju se nerealne priče i zamazuju oči naciji. Svečano se otvaraju male fabrike koje zapošljavaju desetak radnika, pompezno i pred tv kamerama, dok istovremeno svakoga dana propadne ili se ugasi oko stotinu firmu i posao gube hiljade građana Srbije.

Ima i populističkih poteza, kao što su – povremeno povećavanje plata i penzija, za tako mizeran procenat koji nije dovoljan da nadomesti ni  jedan odsto od ukupnih životnih troškova, što rastu iz dana u dan.

Simptomatično je da vlasr, pred svake izbore, najviše „brine“ o najstarijim građanima Srbije – o penzionerima, kao da su oni najugroženiji sloj stanovništva. Naši najstariji sunarodnici još nešto od države i dobiju, ali – šta je sa ostalima?

Da, šta je sa onima koji su na papiru zaposleni, a u stvari ne primaju plate, ili ih primaju – svakog trećeg meseca u godini? Šta je sa nezaposlenima, koji čine ogromnu armiju od preko milion radno sposobnih ljudi?

Po procentu nezaposlenih građana Srbija zauzima neslavno prvo mesto u Evropi i jedno od vodećih u svetu. O ljudima koji nemaju posao, niti realnu šansu da posao nađu, niko u Srbiji ne brine. Nikoga nije briga za otpisane.

Zbog čega se vlast nikada, ama baš nikada ne seti nezaposlenih?

Zato što je među nezaposlenima cvet naše nacije, zato što su tu uglavnom mladi ljudi, fakultetski obrazovani, nepotkupljivi, koji nisu članovi nijedne političke partije i koji nikada, ni u ludilu ne bi glasali za ovu vlast, koji imaju dovoljno svesti i samopoštovanja da ne bi dozvolili da im manipulanti zamažu oči nekim mizernim parama koje tu i tamo podele penzionerima.

Postoji još jedna veoma brojna kategorija nezaposlenih. Reč je o žrtvama tranzicije, ljudima koji su zahvaljujući krađama i manipulacijama vlasi ostali na ulici, često i bez otpremnine koja im po zakonu sleduje. To su građani u najboljim stvaralačkim godinama, koji nisu uspeli da se snađu u ovome lopovskom društvu, a među njima – kao i među mladim intelektualcima – dominiraju osobe koje nisu članovi nijedne političke stranke, što im mogućnost da pronađu iole normalan posao svodi na – nemoguću misiju.

Svesni da, ma šta da, urade, nikada ne mogu pridobiti poverenje armije nezaposlenih građana koje su doveli na rub egzistencije, vlastodršci u Srbiji i ne pokušavaju da im se dodvore. Za njih, zaposleni kao da ne postoje, odnosno – kao da su pokojni.

I biće pokojni, ako štetočine uskoro ne siđu s vlasti.

——————————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

3. jul 2011.

Kralj  Londona

Novak Đoković postao je kralj Londona. Najbolji sportista Srbije svih vremena, svoju berićetnu tenisku sezonu krunisao je titulom pobednika elitnog turnira u Vimbldonu, ostvarivši svoj dečački san. U finalu za istoriju, ljubimac nacije srušio je dosadašnjeg šampiona Rafaela Nadala!

Ako čovek veruje u čudo, onda je sve moguće. Đoković je verovao,  ali pre svega – radio je naporno, kupao se u znoju lica svog, da bi se popeo tamo gde po svojim sportskim i ljudskim kvalitetima pripada – na teniski Olimp.

Kada Srbin radi kao Japanac, onda je nemoćan i – veliki Španac. Simpatični Rafa, taj teniski toreador,   morao je da potpiše kapitulaciju pred čudesnim Novakom. I možda ima nekakve simobolike u tome što je svet „belog sporta“ dobio novog šampiona upravo tu, u kolevci tenisa, na svetoj vimbldonskoj travi koja je inspiracija svakom teniseru planete.

Ovog julskog vikenda, cela Srbija bila je uz svoga idola. Ulice Beograda, Kragujevca, Niša, ali i srpske Mitrovice, Herceg Novog, Trebinja, Banjaluke … bejahu puste. U mislima, bili smo u Londonu, molili se, strepeli i – sada svi zajedno proslavljamo veliki trijumf, istorijsku pobedu ne samo Novaka Đokovića, nego i čitave Srbije i vaskolikog srpstva u svetu, srpske pameti, hrabrosti, dostojanstva, viteštva i neuništive duhovne snage.

Hvala Đokoviću, našem teniskom Obiliću, hvala njegovim roditeljima, koji su ga takvog odgajili, hvala prvoj  Novakovoj učiteljici tenisa Jeleni Genčić koja je raspalila iskru njegovog talenta i u razigranom petogodišnjem mališanu još onda, početkom devedesetih, prepoznala budućeg šampiona. Mala Srbija promovisala je velikog asa, na ponos čitave naše nacije.

Đoković će od ponedeljka, i zvanično, postati prvi teniser planete. Ali, ono što je možda i važnije od te činjenice, to je da Srbija  ima ne samo velikog sportskog asa svetskog formata, nego i – svog najboljeg ambasadora, vrednijeg od hiljadu onih koje papreno plaćamo i efikasnijeg od bilo koje lobi – agencije. Naš Novak uradio je na popravljanju imidža Srbije toliko koliko naši političari, sve i kada bi hteli,  ne mogu ni za stotinu godina.

A kada smo već kod naših političara, recimo još i to da je jedan od njih danas bio na tribinama Centralnog terena u Vimbldonu. Dobro je, nije izmalerisao Novaka. A tako smo se svi uplašili …

——————————————————————————————————————————————————————————————————————————————

28. jun 2011.

Čišćenje

Akcija „Očistimo Srbiju“ ove je godine potpuno uspela. Vredni ljudi oslobodili su naše parkove, reke i ulice gomila smeća, koje nesavesni građani posejaše. Uspehu akcije u mnogome je doprineo i tv spot na kome je naš teniski junak Novak Đoković pozvao stanovnike da se uključe i daju svoj doprinos, da zasuču rukave i – očiste Srbiju.

Srbija je sada, početkom leta, dakle, mnogo čistija nego što je to do nedavno bila. Sve one ružne kese, koje su poput zastava visile s drveća, sve limene konzerve, pikavci, plastična ambalaža, sve vrste smeća poznatog i nepoznatog porekla uklonjene su sa površina gde im nije bilo mesto i smeštene u kontejnere. Što bi Englezi rekli – well done!

Srbija je čistija, a Srbi? O našim higijenskim navikama mogla bi se knjiga napisati, a koliko mirišemo, najbolje se može osetiti u autobusima gradskog saobraćaja, posebno sada, leti, kada je čika Celzijus počeo da pokazuje svoju ćud. Ali, nećemo sada o tome, jer ovde je tema potpuno kompleksnija, budući da se tiče – generalne čistoće, one koja se vidi i one koja se ne vidi.

Da, gospodo, nije dovoljno samo jedanput godišnje očistiti Srbiju. Nije, jer nekulturni i nesavesni ljudi, kakvih je mnogo, ponovo će da je zaprljaju. Potrebno je da svi zajedno radimo na podizanju svesti i nivoa kulture kod građana, jer samo tako će se sprečiti ponovni haos. A, bolje je sprečiti, nego lečiti.

U podizanju društvene svesti, kulture i odgovornosti kod građana, značajnu ulogu morali bi da imaju mediji. A baš oni kontaminiraju ovu državu više od plastičnih flaša i konzervi. 

I policija bi morala da drastično kažnjava ljude koji prljaju Srbiju, jer čovek najviše oseti kada ga udariš po džepu.

Da rezimiramo: moramo ne samo da čistimo, nego i da ČUVAMO Srbiju. Kada je čistimo, treba da je čistimo ne samo od đubra koje bacaju ljudi, nego i od đubra u ljudskom obliku. Kada je čuvamo, treba da je čuvamo od fizičkog, ali i od – moralnog prljanja.

Samo tako će Srbija biti čista, a i mi Srbi.

———————————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

25. jun 2011

Bela smrt

Predsednik vlade Srbije iz dana u dan ističe se svojim “biserima“ koji uveseljavaju narodne mase. Tako na primer, najnesposobniji od svih nesposobnih premijera koje smo imali, reče da je zadovoljan radom nove, rekonstruisane vlade. To reče i – ostade živ!

Ova izjava bila bi sasvim na mestu da je smisao rada Vlade u tome da predsednik Vlade bude zadovoljan sa njom. Ali, bitno je da građani budu zadovoljni, a oni ne da nisu zadovoljni, nego su – upravo ogorčeni, što će se pokazati na izborima, kada će premijer, i njemu slični likovi, otići u političku istoriju.

Verujemo da je premijer, koji ima ogromnu platu i privilegije o kojima obični smrtnici mogu samo da sanjaju, zadovoljan. Kako ne bi bio, taj lik živi kao bubreg u loju, dok građani muku muče sa osnovnom egzistencijom. Kroz blindirano i zatamljeno staklo svoje službene limuzine, premijer ne vidi realnost, a ako ćemo pošteno – on i ne želi da je vidi. Zašto bi, kada zna da ga niko ne može isterati iz njegove omiljene fotelje?

Za vašu informaciju, radi se o čoveku koji je toliko u sebe zaljubljen da čak drži i sopstvenu sliku na stolu svog radnog kabineta (!?)

Premijer najgore od svih loših Vlada u ovoj nesrećnoj Srbiji već je po mnogo čemu ušao u istoriju, oborivši rekorde. Rekord u broju nezaposlenih, rekord u broju ugašenih firmi, propalih preduzeća, neuspelih privatizacija, rekord u ceni benzina, osnovnih životnih namirnica… Da i ne spominjemo afere, kojih imamo više nego što premijer ima belih vlasi na glavi.

Pre neki dan, premijer nas je pošteno obradovao. Obećao čovek da će nam u 2012. godini biti mnogo bolje i da nas čeka svetlija budućnost. Sad nam je mnogo lakše oko srca…

Bilo kako bilo, sa ovakvim likom na čelu Vlade kataklizma je neminovna. Ali, da nesreća bude veća, nije najgore to što imamo premijera koji nas košta kao Svetog Petra kajgana, nego – to što takvih imamo bukvalno svuda – u Vladi, u Skupštini, po Upravnim odborima preduzeća, po opštinama, u lokalnoj samoupravi…

Tako nam i treba, kad nismo znali da osim četiri “bele smrti” (šećer, brašno, so, mast), postoji i – peta!

—————————————————————————————————————————————————————————————————————————————–

 23. jun 2011.

Vrzino kolo

Posle izručenja đenerala Mladića Hagu, srpske vlasti očekuju nagradu za svoju kooperativnost. Srbija bi, po njima, morala da dobije status kandidata za članstvo u EU, jer to su obećali građanima, a građane – jel te – ne valja obmanjivati, posebno u godini koja prethodi izborima. Građani Srbije su zaslužili bolji život, nagradu za sve što su pretrpeli, malo šargarepe umesto štapa.

Ali, ne lezi vraže ! Iz Nemačke (a odakle bi drugo) stižu vesti da parlament te zemlje neće prihvatiti da Srbija bude ni blizu Unije, ako ne priznamo Kosovo, što je Boža Đelić brže – bolje već danas demantovao, uz tvrdnju da nije baš tako kako su se Germani istrčali da kažu, nego – malo drugačije. Potpunoj konfuziji doprineo je i Štefan File, rekavši da EU ne prima u svoje članstvo zemlje koje imaju nerašćišćene odnose sa svojim susedima, odnosno koje stvaraju probleme u regionu.

I, šta ćemo sad?

Posle ove najnovije  komedije, jasne su samo dve stvari. Prva – da nas naši vlastodršci „guraju“ u Evropu radeći na tome da tamo nikada ne uđemo, a druga – da nas, ma kako to paradoksalno zvučalo, jedino ta Evropa, kakva god da je, može disciplinovati, uljuditi i naučiti radnim navikama, jer mi sami to nećemo nikada učiniti. Jednom rečju, nalazimo se u pravom vrzinom kolu.

Srbija će postati deo Evrope jedino ako ta Evropa bude postala toliko jadna da joj mi, ovakvi kakvi smo, zatrebamo. U protivnom, kuvaćemo se u sopstvenom sosu i menjati lopovske garniture na vlasti sve dok ne pocrkamo, kao dinosaurusi u ledenom dobu. 

———————————————————————————————————————————————————————————————————————-

 12. jun 2011.

Odmazda

Pojedini “nezavisni“ mediji ovde u Srbiji sa neskrivenim zadovoljstvom i, štaviše, likovanjem, propratili su hapšenje Ratka Mladića i njegovo deportovanje u Hag. Kažu, vreme je da srpski đeneral odgovara za zlodela koja je počinio i da dođe do pomirenja među balkanskim narodima, pa da svi zajedno uđemo u EU koja će nas raširenih ruku dočekati, kao najrođeniju braću. To je, vele, repect za prosperitet našeg naroda i jedina alternativa.

Reč je o istim onim medijima, finansiranim iz inostranstva, čiji urednici sebe nazivaju Srbima, a u stvari predstavljaju najgori talog našeg naroda i fekaliju u ljudskom obliku. 

Kada bi u Hrvatskoj mediji vodili propagandu protiv Ante Gotovine, a u Bosni protiv Jovana Divjaka, tamošnji novinari proveli bi se kao bosi po trnju. Ali ovde, u Srbiji, prodane duše rade šta im je volja i to bez ikakvih posledica.

Odavno je poznata (i pročitana) strategija raznih belosvetskih nikogovića, punih džepova a prazne glave, kojom žele da slobodne narode pretvore u gomilu glupavih zombija i ljude bez nacionalnog, verskog, seksualnog i bilo kog drugog identiteta. Nametanjem izopačenog i bolesnog sistema vrednosti, stvorili bi se pogodni uslovi da ovde, na brdovitom Balkanu, ljudi postanu robovi Novog svetskog poretka koji polako ali sigurno uništava planetu Zemlju i sve njene resurse, a ljude svodi na mentalni nivo životinjske populacije.

Uloga „nezavisnih“, a i mnogih „zavisnih“ medija, i domaći zadatak koji su urednici tih medija dobili, jeste da pripreme medijski teren za obezglavljivanje i porobljivanje Srba.

Po scenariju i planu lidera globalizma, Srbija treba da postane baza za nuklearni, industrijski i ljudski otpad najgore vrste i da spremno prihvati ono što razvijene zemlje ne žele da imaju u svojoj sredini. Prethodno, moramo platiti skupu cenu zato što je Amerika – da bi ostvarila svoje ciljeve i interese na Balkanu, morala da finansira rat i bomardovanje 1999. Drugim rečima, moramo da istrpimo odmazdu što smo se inatili sa Zapadom.

Jedan deo odmazde je i izručenje Ratka Mladića.

Srbija je suviše slaba, uništena, siromašna, razjedinjena i obezglavljena da bi mogla sama da prkosi svetskim moćnicima i tu se ne može ništa učiniti, bar dotle dok ne oteramo nesposobne i korumpirane vlastodršce i na vlast dovedemo pravu patriotsku elitu. Od stanja naše političke i nacionalne svesti zavisi hoćemo li to biti u stanju da uradimo, ili ćemo potonuti sa ovim brodom u nemirno more globalizma.

A, ne budemo li se osvestili već na sledećim izborima, crno nam se piše.

————————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

 26. maj 2011.

Predsednik i đeneral

Predsednik Srbije pobedonosno je saopštio naciji da je uhvaćen Ratko Mladić. To je, uz smešak uspešnog čoveka, rekao na konferenciji za medije, dvostruko zadovoljan. Prvo -  jer je ispunio još jedan nalog svojih mentora sa Zapada, a drugo – jer je otvorio novu predizbornu kampanju jednim gromovitim činom, koji mu, kako on smatra, može obezbediti veliki broj glasova u biračkoj kutiji.

Nismo ni sumnjali da će Tadić, bilo šta da se dogodi, počev od cunamija u Japanu, pa do pobede Novaka Đokovića na nekom turniru, to prikazati kao veliki uspeh njega i njegove vlade, ali u ovom po Srbe nesrećnom trenutku, nije tema šta Boris priča, jer to malo koga ozbiljnog zanima. Tema koja se nameće jeste – kakve će posledice po običnog čoveka u Srbiji, po srpsku patriotsku svest i naše nacionalne interese imati hapšenje đenerala. I, možda još važnije – da li će, nakon masovnih hapšenja ljudi koji su se za srpstvo borili, ikada neko, bude li to zatrebalo, želeti da se bori za Srbiju?

Otkad je sveta i veka, Srbi se međusobno proganjaju. Karađorđevići su proganjali Obrenoviće, partizani četnike, dosovci socijaliste. I obrnuto. Tadić samo nastavlja žalosnu tradiciju, da Srbi jedni druge proganjaju, za račun nekih tuđinaca, koji nam nikada nisu želeli dobro.

Postoji mogućnost da je đeneral Mladić odavno bio „lociran“, možda čak i uhvaćen, a datum zvaničnog obelodanjivanja njegovog hapšenja tempiran da „padne“ u vreme predizborne kampanje, kako bi efekat na javno mnjenje ovde u Srbiji bio veći. Po svemu sudeći, Tadić računa da je jednim udarcem „ubio“ dve muve – da je zadovoljio i Zapad i Srbiju.

Koliko je Boris Tadić zadovoljio Zapad, videćemo uskoro, kada oni koji su nas bomardovali i oteli nam Kosovo počnu da ispostavljaju Srbiji nove zahteve, nudeći za uzvrat samo prazne priče i obećanja koja nam sigurno neće napuniti stomake. A koliko je Boris Tadić zadovoljio Srbiju, videćemo na izborima.

Za razliku od đenerala Draže Mihajlovića, kojem je montirani sudski proces sa unapred poznatim ishodom bio održan ovde u Srbiji, đeneralu Mladiću sudiće se van zemlje. To pokazuje žalosnu metamorfozu Srbije – od totalitarne jednopartijske države, do banana republike, koja u svetu služi za podsmeh i sprdnju.

Što se tiče đenerala Mladića, on je – kao i svaki vojnik – za nekoga zlikovac, a za nekoga rodoljub. Što se tiće Tadića, on je – kao i svaki političar – za nekoga spasioc, a za nekoga izdajnik. Na izborima ćemo videti da li je više Srba naklonjenih Mladiću ili je više onih koji simpatiziraju Tadića.

A, sva je prilika da će predsedniku osmeh ubrzo nestati s lica.

———————————————————————————————————————————————————————————————————————

 20. mart 2011.

Lihvari

Libija je u plamenu. Besni građanski rat između trupa pod komandom «nesvrstanog» diktatora Gadafija, i onih koji su se pobunili protiv njega. Posle početnih uspeha «antigadafijevaca», pukovnik se sabrao, iskeširao sa svojih računa u Švajcarskoj milione za vojsku i prešao u kontraofanzivu. Njegove snage stigoše do Bengazija, grada i luke na istoku ove pustinjske zemlje.

I, taman kada Moamer htede da trijumfalno umaršira u Kirenajku, čiji narod mu nikada nije bio posebno naklonjen, pojaviše se, ničim izazvani, natovci. Od juče, situacija u Libiji duplo je gora, budući da su počeli vazdušni udari udruženih vojnih snaga Francuske, Amerike i još nekih zemalja.

Kao i u slučaju Kosova 1999. godine, kao i u Iraku 2003, zapadnjaci napadaju jednu suverenu državu, članicu UN, pod maskom zaštite civila od humanitarne katastrofe, a upravo izazivajući istu. Scenario već oproban, scenario koji ima za cilj da rezultira uspostavljanjem marionetskog režima u Libiji, režima koji ne bi mario o svom vlastitom narodu, već o interesima onih koji su ga puškama doveli na vlast.

Daleko od toga da u ovoj čitavoj priči branimo Gadafija, koji je mnogo zla naneo libijskom narodu i ne namerava da prestane da to čini. Gadafijevo vreme je odzvonilo, samo to mu još niko nije javio. Ali, pitanje koje se ovde postavlja jeste sledeće: po čemu bi to neki Obamin sledbenik bio bolji za Libijce nego Gadafi, kao i koliku cenu u ljudskim životima i materijalnim razaranjima Libijci treba da plate zato što su se našli između čekića i nakovnja?

I svakom političkom laiku jasno je da iza međunarodne vojne intervencije stoji ništa drugo do – težnja Amerikanaca i njihovih osionih saveznika da se domognu libijske nafte. Lihvarima iz Vol Strita, nikada nije dosta profita, i nije ih briga koliko će za zelene dolare biti proliveno crvene krvi.

Gadafi je tvrd orah, što će ubrzo shvatiti i Vašington i Pariz i London, i što je već shvatila Angela Merkel odbivši da svoju zemlju uvuče u ratnu avanturu sa nesagledivim posledicama.

U histeričnoj ratnoj propagandi što stiže sa Zapada, skoro da se nije ni čuo razumni apel iz Moskve.

Još kada je lavina počela da se kreće, iz Tunisa, pa preko Egipta, prognozirasmo da je konačan cilj plutokrata iz Vašingtona – Teheran. Ali, da bi se do Irana stiglo, potrebno je uspostaviti prozapadno orijentisane vlade u mediteranskim zemljama Afrike, pa preko Jordana i već okupiranog Iraka, a uz pomoć kukavnog Izraela, stići nadomak Persije.

Ako ovo uspe lihvarskoj internacionali, taj njihov vrhunac biće ujedno i početak njihovog kraja. I ne samo njihovog. Srušiće se kao kula od karata svi marionetski režimi, uključujući i ovaj naš, u Beogradu.

Zvuči li vam to privlačno ?

——————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

9. mart 2011.

Srbija gori, a Servis se češlja 

 U zemljici Srbiji moguće je što nigde nije – i obrnuto. Što je u svakoj normalnoj državi nezamislivo, ovde se «prima». Tako je i sa državnom televizijom koja je, barem na papiru, medijski javni servis građana Srbije, a u stvari je daleko od toga.

Ex «TV Bastilja» i danas, 11 godina posle kvazidemokratskih promena, ne služi onome čemu je namenjena. Mnogo toga šta se i kako se radi u Takovskoj 10 trebalo bi staviti pod javnu kontrolu, pod lupu javnosti, medijskih institucija, poreskih i drugih inspekcija.

Odakle početi ? Možda od činjenice da neki ljudi koji se nalaze na rukovodećim pozicijama u ovoj Kući ne ispunjavaju uslove za bavljenje poslom koji obavljaju, da RTS ubira harač od građana putem takse na električno brojilo suprotno svim zakonskim i moralnim normama koji važe u civilizovanom svetu, da se informacije cenzurišu sa namerom da se građani zatupljuju, a ne da se objektivno informišu, da za novac koji nam uzimaju milion puta gledamo reprize domaćih kič serijala, da se, opet suprotno zakonskim i moralnim normama, na državnoj televiziji emituju reklame i to u neograničenim količinama, pa se čak njima  prekida i udarni tv-dnevnik !

Kako izlgeda, Servis se sve više pretvara u privatno preduzeće kojim se gazduje državnim (našim) parama. Vladajuće stranke su favorizovane kao i u doba Miloševića, a teško da se može čuti neko ozbiljnije kritičko mišljenje o bilo kojem problemu što tišti građane Srbije. Ograničene i nafrakane voditeljke u agresivnim minićima, koje više deluju kao folk zvezde nego kao ozbiljne novinarke, dovode u svoje emisije goste koji nemaju kulturu komunikacije niti ponašanja. Skandaloznom nivou javnog medijskog govora često doprinose i spomenute dame koje svoje goste prekidaju u pola reči, marginalizuju, omalovažavaju, provociraju …

Ima li gde u svetu da voditelj državnog dnevnika u  istome najavljuje seriju o babi koja  se  češlja ? Ima li igde da se jedina televizija čiji je program moguće «uhvatiti» u svim delovima zemlje javno hvali kako je najgledanija ?

Vaše pravo da znate sve ?! Kao i sva druga prava u državi Srbiji, i to pravo postoji samo na rečima. U praksi, dešava se suprotno. Građanima Srbije, Servis  -  koji štiti i zloupotrebljava svoj monopolizovan položaj na medijskom nebu – svesno i namerno ograničava pravo koje im  pripada i koje svojim parama plaćaju.

——————————————————————————————————————————————————————————————-

27. februar 2011.

Kovači svoje sreće

 Lake note za teška vremena … Sinoć, na nacionalnom takmičenju za «Eurosong», ljubitelji muzike, tog univerzalnog sredstva za popravku raspoloženja,  imali su prilike da uživaju u milozvučnim tonovima, poštovaoci «selebritija» mogli su da gledaju i da bivaju viđeni, ljubitelji glamura da se glamurišu i majmunišu…

Svega je bilo po malo. Umetnosti, kiča, patetike, glume, falširanja, prenemaganja … Jedino nismo čuli, niti  videli, ništa originalno, ništa što bi nas moglo uveriti da je naša muzička scena po bilo čemu drugačija od (belo)svetske, u kojoj dominira – šablon. Ponavljanje već prevaziđenog, pakovanje starih harmonija u nove, moderne oblande, uz malo «šminke» sa modernizovanim aranžmanima, to je ono što slušamo već čitavu deceniju, otkad je turbo pop nasledio turbo folk. Muzika se sve više gleda, a sve manje sluša, i taj trend je, nažalost, nezaustavljiv.  

Ono po čemu ćemo pamtiti ovogodišnje takmičenje za «Eurosong», to je – trijumf porodice Kovač. Stari muzički mag Kornelije, sa svojim ćerkama, napravio je ono što je i najavljivano – mali dar  mar. Song nekadašnjeg lidera «Korni – grupe» osvojio je treće mesto po broju glasova publike, pesma njegove starije ćerke Aleksandre bila je druga, a numera mlađe ćerke Kristine ubedljivo je pobedila.

Neki neupućeni mogli bi to prokomentarisati u stilu legendarnog tv-komentatora sportskih utakmica Mladena Delića – «Ljudi, pa je li to moguće?» Moralni čistunci pitali bi – da li je tu bilo baš sve regularno? Ali, tako je kako je …  i neka je ! Jer, Kovači su, u bukvalnom smislu reči – kovači svoje sreće. I hvala im što su rešili da se pojave i osveže domaću muzičku scenu, koja je postala tragikomična, jer da nije njih bilo, skoro da se ništa vredno spomena ne bi moglo dogoditi na centralnom domaćem muzičkom performansu sezone.

I nema veze što je ono što su nam Kovači ponudili ličilo na nešto već ranije slušano (što reče Bregović – bolje da liči na nešto, nego da ne liči ni na šta!), nije bitno ni to što interpretacija, odnosno glas Aleksandre nije odgovarao laganoj njenoj pesmici, svi koji smo slušali takmičenje možemo biti zadovoljni. Valjda ćemo takvi biti i posle finalne večeri Evrovizije tamo u  – Diseldorfu.

Da, dobro ste pročitali, nije štamparska greška. Diseldorf, a ne – Dizeldorf, kako objavljuju na RTS-u. Dizelaši iz «nacionalne» televizije koja nam poručuje da imamo pravo da znamo sve, mogli bi malo da se raspitaju kako se pravilno izgovara ime grada koji će biti domaćin «Evrovizije 2011».

———————————————————————————————————————————————————————————————————————————————–

22. februar 2011.

Nesvrstani

Arapski svet je u previranju. Ljuljaju se višedecenijske diktature, despoti odlaze s vlasti, ili su na putu da odu, građani traže promene, demokratiju… Ništa više neće biti kao ranije, odnosno, biće sve isto – ideološki čisto.

Sve je počelo u Tunisu, nastavilo se u Egiptu, pa je domino efekat zahvatio Alžir i najzad Libiju. Naši prijatelji nesvrstani ne znaju šta hoće, al hoće to – odmah.

Gadafi još nije … a kad će – ne znamo. Baš kao i ona baba Đekna, iz popularnog domaćeg serijala.  Mubarak se držao, ali je na kraju mudro odlučio da se povuče, spasi glavu na ramenima i svoje trezore. Mašala, dosta je bilo, 30 godinica, zasviraj i za pojas zadeni!

Ko to potpaljuje fitilj u zemljama arapskog sveta? Najverovatnije isti oni koji su nama doveli na vlast kvazi demokrate, prehodno pripremivši teren za njihov dolazak na vlast kasetnim bombama. Oni koji žele veštački da podignu cenu nafte i, umesto starih, nesvrstanih, postave nove – svrstane diktatore.

Konačan cilj plutokrata jeste – Teheran.

I dok se afrički nesvrstani kolju, kod evropskih nesvrstanih štrajkovi počinju da jenjavaju. Naša Vlada je preživela prosvetare, policajce i ostale, a velemajstorski manevar Mlađana Dinkića, kada je isprovocirao svoje dojučerašnje prijatelje da mu dodele crveni karton, predstavlja uvod u žestoku predizbornu kampanju u kojoj se neće birati sredstva. Predstojeća politička kampanja biće upamćena u istoriji Srbije kao najprljaviji rijaliti šou, od svih koji su do sada bili prikazani u našoj javnosti.

Dinkić već vodi sa 1:0, samo niko to nije još javio Cvetkoviću.

Sa druge strane, Toma Nikolić, potpomognut marketinškim ekspertom Montgomerijem, grabi ka špicu popularnosti. Sva je prilika da će čovek koji je izveo najsenzacionalniji politički salto mortale u postmiloševićevskoj eri osvojiti najviše glasova, samo još nije poznato hoće li uspeti i da te glasove materijalizuje i osvoji vlast. Do sada mu to nije uspevalo, ali sada ima Leteći cirkus Montija Pajtona.

Bilo bi tek zabavno kada bi se Šeki vratio kući iz Haga!

Francuska revolucija dogodila se još 1789. godine, a njene tekovine – sloboda, jednakost, bratstvo, plus demokratija kao sinergetski efekat – nisu još stigle do nesvrstanih zemalja. Niti u Africi, niti kod nas. Tako nam je kad nećemo da se svrstamo. Ratovaćemo za tuđe interese, tamaniti se između sebe, sve dok nas ne ostane šaka jada, i s ove i s one strane Mediterana.

A onda ? Onda će se pojaviti neki novi Tito i … šou će da se nastavi!

———————————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

20. februar 2011.

Štrajkači

Talas štrajkova zapljuskuje državu Srbiju. Bune se prosvetari, policajci, zdravstveni radnici … Još ranije, na ulice su izlazili taksisti, zatim privatni prevoznici, jednom rečju štrajkuje svako ko može.

Šta je zajedničko za sve nezadovoljnike ?

Pa, to da su nezadovoljni svojom zaradom. Kažu, plate bi MORALE da im budu veće, jer ubiše se od rada, jer mnooooooogo koriste ovoj državi, a malo dobijaju. Dalje, traže bolje uslove rada. A pojedini, poput taksista i privatnih prevoznika, zahtevaju od države da im «uvede red» u njihovu službu (čitaj: da suzbije tržišnu konkurenciju).

Šta je još zajedničko za ove koji su našli, pa zašli ?

Zajedničko je to da se ne bune i ne nastupaju zajedno, mada bi se – iz onog što kažu – moglo zaključiti da imaju iste probleme. Nezadovoljni radnici u Srbiji nisu složni, jer svako gleda samo svoje sebične interese. Među radnicima ne postoji solidarnost i međusobna tolerancija, što pomaže ovoj nesposobnoj Vladi da opstaje toliko dugo.

Šta je posebno zajedničko za sve zaposlene ?

To da su svi, ili skoro svi, više plaćeni nego što rade i privređuju ovoj državi, ovome društvu i ovome narodu. Nigde u svetu ne može da se živi sa tako malo rada, i uz tako katastrofalne rezultate rada, kao u Srbiji.  Ne treba puno napora da bi se ovo dokazalo, dovoljno je videti kako se naša privreda u svetu kotira, i kako su naši proizvodi konkurentni.

Zašto se, onda, bunimo ?

Zato što nam treba jedna poštena diktatura, jedna čvrsta ruka, da se dozovemo pameti. Što nam treba dobar domaćin, gazda, koji bi bio vredan, ambiciozan, štedljiv, pravičan, moralan, autoritativan… Gazda koji bi lopovima napunio zatvore u Srbiji, vredne radnike nagradio i motivisao, nezaposlene i dokonu omladinu zaposlio na radnim akcijama, jer toliko toga u Srbiji treba uraditi. Posla ima koliko hoćeš, samo nema onoga ko bi nas pokrenuo i organizovao.

Ali, da bi se sve ovo ostvarilo, i da bi svima bilo bolje, neophodna je korenita promena sistema, ovog sistema koji proizvodi samo parazite i štetočine. A pošto štrajkači koji galame po ulicama ne traže promenu sistema, lako je zaključiti da im ovaj sistem u stvari odgovara, pošto im omogućuje da imaju platu, uz minimum rada i odgovornosti.

Vreme je da već jednom svi naučimo i shvatimo da postoje prava, ali i obaveze. Da postoje norme koje se moraju ispuniti, odnosno rezultati rada. Ne treba da sad mi tu izmišljamo «toplu vodu», dovoljno je da pogledamo kakvi se rezultati od radnika očekuju u Nemačkoj, Austriji, u našem komšiluku Sloveniji. Nećemo daleko stići ako samo budemo kukali na plate i tražili prava, a izigravali radne obaveze, «hvatali krivine», ponašali se neodgovorno, radili neefikasno. Veće plate se, jednostavno, najpre moraju – zaslužiti.

Nivo društvene svesti zaposlenih u Srbiji vrlo je nizak. Samo ograničeni umovi mogu da misle da bi povećavanje plata koje nema realnog pokrića (i koje bi se moglo obezbediti jedino štampanjem para) rešilo nešto što oni misle da su njihovi problemi. Naprotiv, to bi dovelo do nove spirale inflacije, i njihove, tako postignute “zarade” bile bi opet obezvređene. Ali, čini se da se ovde ništa ne razmišlja na duže staze, već samo – od danas do sutra. Ljudi se permanentno bave posledicama, uz zanemarivanje uzroka problema, što ne vodi ničemu.

Budemo li ovako nastavili, od Srbije će ostati samo tužna slika i uspomena.

————————————————————————————————————————————————————————————————————

14. februar 2011.

Šibicari

Duda Ivković se povukao. Orlovi ostadoše bez komandanta, bez najharizmatičnijeg, najstručnijeg čoveka, koji je zaslužan za renesansu srpske košarke i povratak u svetski vrh ! Ova je vest šokirala domaću javnost, ljubitelje sporta, posebno košarke koja nam je toliko radosti pričinila u ovoj našoj sumornoj svakodnevnici. Odlazi Dušan Silni, a za njim ostadoše da tuguju navijači naše košarkaške «repke», patriote, igrači, reprezentativci Srbije, svi osim sina golootočkog dželata i onih oko njega.

Zašto je Duda digao ruke ? Pa, i plavuše znaju da su mu šibicari koji su ga angažovali kao selektora reprezentacije dugovali lovu, da je bio ignorisan, da je služio kao paravan neradinicima i parazitima, da zbog opstrukcije istih nije mogao da sprovede svoje zamisli i svoj kompletan program rada sa reprezentacijom u delo… Sasvim dovoljan broj razloga da se povuče.

Imao je Duda mnogo, premnogo strpljenja za šibicare. Ovakav (ne)očekivan potez mogao je da povuče mnogo ranije, ali nije. Čekao je košarkaški mag, čekao manipulante da se urazume, dozovu pameti, ne zbog njega, nego zbog Srbije, zbog državnog grba reprezentacije, zbog naroda koji košarku poštuje, voli, razume i koji se košarci, i našim orlovima, raduje.

Šibicari se nisu umilostivili.

Posle svega, sin golootočkog dželata kaže da je iznenađen ostavkom Ivkovića !? Nije Duda trebao tako da reaguje, trebalo je da još čeka, da pušta da ga lažu i zavlače, kao da je malo dete, a ne ličnost od integriteta i autoriteta.

Žao im je, kažu, što odlazi. 

U stvari, boli ih *****

Ako njih boli za Dudu (čitaj: za reprezentaciju), onda i nas, navijače, odnosno publiku, treba da boli za njih. I boli nas. Ali, čemu sve ovo vodi, kada sve boli za svakoga?

Vodi rasulu, dezintegraciji, anarhiji, haosu, svemu onome što proizvode tvorci ovog sistema, istog sistema koji je i porodio Goli Otok, dželate sa Golog Otoka i sinove tih dželata, šibicare, nule od ljudi, štetočine, lažove, licemere, parazite i neradnike.

Neće propasti Duda zbog novca koji mu duguju, baš kao što ne bi propali ni šibicari da su mu dali ono što mu, po slovu ugovora i pripada, kao što im ne bi kruna sa glave pala da su ga, makar jedanput mesečno, kontaktirali telefonom, što inače spada u opis njihovog radnog mesta. Neće, dakle, propasti Ivković, neće ni šibicari, ali će ovakav rasplet događaja biti poguban za srpsku košarku.

A što se šibicara tiče, naći će oni Ivkoviću već nekakvu zamenu. Nijedan dunster neće odoleti izazovu da zameni Dudu, ako ni zbog čeg drugog, ono zato što će jednoga dana moći da priča unucima da je bio – naslednik Dušana Silnog.

———————————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

8. februar 2011.

(Pr)osvetnici

Štrajk (pr)osvetnika je na izdisaju. Vlada je, čini se, uspela da svojim proverenim metodama, uz podršku pojedinih sindikata koje je osnovala da služe njoj samoj,  amortizuje gnev učitelja i nastavnika, koji će se postepeno demoralizovati i zadovoljiti pustim obećanjima Mirka i njegove svite, po principu – «daj šta daš». Pitanje je vremena kada će štrajk da se raspline, a onda … onda će, naravno, da krene sve po starom – do sledeće školske godine, kada će Jovo nanovo.

Zašto svake godine gledamo istu komediju? Zato što ovde na sceni imamo dvostruku neodgovornost – neodgovornost Vlade prema prosveti i prosvetarima s jedne i – neodgovornost prosvetara prema učenicima s druge strane. Zato što svako gleda svoje, sebične interese, a ne poštuje tuđe interese i – otaljava svoje radne zadatke.

Ko će, posle svega, da ispašta ? Učenici, koji će morati da nadoknađuju izgubljene časove i  kojima će natrpati gradivo. O njima i njihovim potrebama niko ne brine, ponajmanje oni koji traže svoja prava, a zaboravljaju na svoje obaveze.

Da li je normalno da se učenici preko fejsbuka informišu o štrajku prosvetara, da budu svakodnevno u dilemi da li imaju nastavu, koliko ona traje i koji su profesori potpuno, a koji delimično obustavili nastavu ? Zar ne bi bilo prirodno da ih profesori o tome blagovremeno obaveštavaju ?

Bilo bi, ali taj film ovde nećemo gledati.

Kada bi profesori tražili pravdu za decu, a deca pravdu za profesore, kada bi između ove dve grupacije međusobno povezane i upućene jedno na drugo postojao minimum poštovanja, poverenja, razumevanja i tolerancije, kada bi plate bile u drugom, a obrazovanje u prvom planu, onda bi se nešto moglo promeniti – na bolje.

Ali, ni taj film nećemo gledati.

Šta svojim ponašanjem i postupcima profesori poručuju deci ? Poručuju im da su u čitavoj priči oni, zapravo – suvišni. Da su deca su u školi zbog profesora, a ne obratno. Uostalom, šta će deci uopšte ikakva škola, kada živimo u društvu u kojem ministar može da bude bez fakulteta ?

Na sceni je zamena teza. Podiže se buka oko plata, ali se zaboravlja da se one, kakve god da su, prethodno moraju pošteno zaraditi. Zanemaruje se uzrok problema, a to je – naopak sistem.  Dokle god on bude ovakav kakav je, prosveti neće da bude bolje. A prosvetni radnici bi da od ovog sistema uzmu ono što im odgovara – mogućnost za nerad, javašluk i manipulaciju, a da odbace ono što im ne odgovara – da budu plaćeni toliko koliko jesu.

E pa – neće da može !

———————————————————————————————————————————————————————————————————————-

 29. januar 2011.

Ludi  i  zbunjeni

U novoj, 2011. godini Deda Mraz nam je doneo nova poskupljenja. Šta sve nije otišlo u nebesa – benzin, ulje, mleko, šećer, brašno, komunalije … Uskoro će i osnovna životna namirnica – hleb – da začini ovaj januar kojeg će građani Srbije pamtiti kao jedan od najogavnijih. Kada ovome dodamo i talas štrajkova koji se preliva po ulicama naših gradova – eto Tomi odličnog šlagvorta za njegov najavljivan miting 5. februara u prestonici.

Biće šta biti mora – na ulice će izaći svi oni koji imaju šta da obuku i na noge navuku, uz uslov da nisu bolesni. Cela Srbija, s izuzetkom privilegovane kaste DS-ovaca, Dinkićevaca i tajkuna koji ih podržavaju, mogla bi se sjatiti na platou ispred Skupštne, jer smo svi poniženi, opljačkani i u svakom pogledu ojađeni.

Hoće li baš biti toliko bučno i burno kako opozicija priželjkuje i najavljuje ? Nema šanse ! Prvo, zato što Tomi i njegovoj stranci malo ko ozbiljan veruje, drugo – zato jer narod jednostavno nema snage za promene. Narod je na izdisaju, a Srbija se pretvara u zemlju staraca i zombija. Postajemo bivši narod, ostatak nekada ponosne, sada osakaćene i u pojam ubijene nacije.

Za sve što nam se dešava, i što će tek da nas snađe, sami smo krivi. Prvo, krivi smo što smo ih birali, drugo – krivi smo što ih trpimo. Bićemo krivi i ako izaberemo Tomu i njegove, jer Toma je uvek Toma, ne zovu ga uzalud – Neverni.

Šta nam je činiti ? Postoji par solucija. Prva – da se kolektivno iselimo u Beludžistan, uz prethodni blagoslov i odobrenje Ujedinjenih nacija i neugroženih životinjskih vrsta iz Centralne Azije. Druga – da prvo ubijemo one koji su nam **bali majku, pa da se pokoljemo između sebe, i treća – da zvanično zatražimo da nas okupira neka zemlja koja bi ovde uvela red, rad i disciplinu, sve ono što nikada nismo voleli.

Ova poslednja opcija je ubedljivo najbolja, ali – imajući u vidu našu narav i naviku – najmanje verovatna. Srbin će sve da podnese, osim onoga što je normalno, uostalom zar nas i pokojni Jovan Rašković nije nazvao – ludim narodom ?!

Jesmo li odista – LUD NAROD ? Jesmo li ludi, ili smo samo – zbunjeni ? Na to pitanje istorija će dati odgovor, a u očekivanju istog, Srbi će polako da ispune proročanstvo Tarabića i stati pod jednu šljivu, s tim što će ta šljiva da bude – beogradska. Parolu Slobodana Miloševića «Svi Srbi u jednoj državi», zameniće parola – «Svi Srbi pod jednom šljivom»!

Imajući sve napred navedeno u vidu, postavlja se pitanje – treba li uopšte izaći na ulice 5. februara? Izašli ne izašli – isto nam se `vata, pa ipak ne bi bilo loše da se malo izbrojimo – koliko nas je ostalo živih, i ima li života u nama. A Toma ko Toma, on je tu od sekundarnog značaja.

Jer, u borbi ko će da vlada ludim narodom – neka se ludaci potamane !

————————————————————————————————————————————————————————————————————-

 16. decembar 2010.

“Tajm – aut”

Vest koja je rastužila sve obožavatelj(k)e dičnog nam predsednika. Boris Tadić je, igrajući košarku, povredio nogu pa će morati na operaciju, što znači da jedno vreme neće moći da obavlja poslove predsednika, već će biti na rehabilitaciji. Boris će se malo odmoriti od političkih obaveza, ali mi od Borisa nećemo,  jerbo će on i dalje biti na malim ekranima,  poput onoga glumca na kojeg, navodno, liči – Džordža Klunija.

Je li Tadić gori političar ili košarkaš, još nije utvrđeno. Po svoj prilici, mrtva trka… I dok su u košarkaške sposobnosti predsednika upućeni samo oni sa kojima on igra basket, svi mi, obični građani, upućeni smo u njegove sposobnosti kao političara, pošto na svojoj koži osećamo rezultate njegovog upravljanja Srbijom.

Ako se povredio onako kao što kažu, biće da je predsednik precenio svoje košarkaške mogućnosti. Ništa novo, precenjuje on i svoje mogućnosti kao političara, a možda postoje i oni koji ga «lože» da – može. Ali, nikad od Tadića košarkaša, na našu žalost. Jer, mnogo bi nam bolje bilo da je sportista, nego predsednik.

Svojevremeno je Milo Đukanović, crnogorski Capo di tutti capi, igrajući basket povredio – vrat (!?)  Nije poznato da li je uvrnuo šiju okrenuvši se za nekom zgodnom čirlidersicom ili mu je u toku igre iz džepa ispalo 200 eura pa se iznenada sagao da podigne tu siću i tako povredio. Tek, Milo je izvesno vreme odsustvovao i sa političkog i sa košarkaškog terena, a da mnogima zapravo ni do danas nije jasno da li se uopšte povredio. Možda se čovek jednostavno uželeo malo odmora, pa sebi uzeo, košarkaškim rečnikom kazano, jedan – «tajm – aut» ?!

Što se Borisa Tadića tiče, nije on iz te priče. Ne uzima «tajm – aute», neumoran je u borbi za prosperitet građana Srbije, na čemu mu mnogi nisu zahvalni. Ne razumeju njegovu svetu misiju, pa se još bune i štrajkuju. Traže hleb, pored toliko kolača!

Srbija u novu 2011. godinu ulazi kao na gubilište. Sa ovima koje predvodi Tadić, svaka godina gora nam je od prethodne, svaki dan koji prođe bolji od onoga koji sledi. Tako nam je i sa političarima, taman jedan sjaši, a drugi uzjaši da dokusuri ono što je njegov prethodnik upropastio. Sejanje pustoši, to je jedino što ova vlast ume da uradi.

Ali, vratimo se Borisu Tadiću. Pored tolikih obaveza, on našao čak i vremena da igra košarku. I ne samo to, uspeo je i da se povredi, ne dočekavši da sudija odsvira kraj ! Ne mari ništa. On i njemu slični odsvirali su Srbiji odavno petu ličnu …

Gde će naš lider na rehabilitaciju ? Mogao bi u Hrvatsku, pošto je tamo jednako dobar gost koliko je ovde rđav domaćin. A ako ponovo ode tamo, možda potpiše i neki košarkaški ugovor, recimo za Cibonu, koja je «tanka» sa igračkim kadrom. Hrvati sa košarkašima nemaju sreće, kao i mi sa političarima.

—————————————————————————————————————————————————————————————————————————

5. decembar 2010.

Majstori

Teniseri Srbije osvetlali su obraz nacije. Biti šampion u jednom elitnom takmičenju kakav je Devis kup predstavlja titanski podvig, posebno ako se ima u vidu da su iza nas ostale moćne, bogate zemlje, sa kudikamo većom teniskom tradicijom nego što je mi imamo. Danas je Arena slavila, danas je dan za istoriju ne samo srpskog tenisa, nego i sporta uopšte. Bolji novogodišnji poklon od naših majstora nismo mogli ni zamisliti !

Hvala Viktoru, Novaku, Nenadu, Janku, hvala selektoru Obradoviću, hvala svima koji su bili deo pobedničkog tima. Hvala i onima koji nisu bili u mašineriji, ali su je podmazivali, svojim radom, savetima, podrškom. Na kraju, hvala i možda najvažnijem igraču naše ekipe – publici, koja je bila dostojanstvena i sa neiscrpnom energijom bodrila naše momke do istorijskog trijumfa. Sve smo izdržali – i provokacije Francuza pre meča i nepravedne sudijske odluke  i  opterećenje imperativa pobede izazvano činjenicom da smo domaćini i fanatičnu igru protivnika, koji se pokazao dostojan velikog finala.

Naši momci najpre su «ošišali» Francuze, a onda su se sami ošišali. Kosa je ostala na terenu, natopljenom znojem pobednika i poraženog. Slika za istoriju, scena za antologiju, uz jednu poruku svetu da pravo lice Srbije nije onakvo kakvim ga pokazuju naši političari, već onakvo kakvo prikazuju naši sportisti. Ovo je pobeda za narod, čaša meda koja može da učini da barem večeras zaboravimo na našu gorku i sumornu svakodnevnicu.

U trenutku dok teče šampanjac, sa nostalgijom i poštovanjem sećamo se svih onih legendi belog sporta, koje su doprinele da od jedne prosečne teniske zemlje postanemo teniska velesila. U prvom redu mislimo na Slobodana Živojinovića, Radmila Armenulića, ali i Moniku Seleš, pomalo neopravdano zaboravljenu, možda zato što najveće uspehe nije postigla igrajući pod zastavom Srbije. I njima pripada zasluga za ovu «salataru», jer su udarili temelje za velika ostvarenja. Naravno, bio bi neoprostiv greh ne spomenuti i naše aktuelne teniske princeze, Jelenu Janković i Anu Ivanović, koje su doprinele da slika o celokupnom srpskom tenisu, i muškom i ženskom, u svetu bude onakva kakva zapravo jeste.

Najbolji smo i imamo pravo da slavimo, ali baš sada ne bi trebalo da bude mesta za euforiju. Šampione svi žele da skinu sa trona i zbog toga, a i zato što je teže sačuvati nego osvojiti, motiva za rad i napredak, za o(p)stajanje u svetskom vrhu ne bi smelo da fali.

Srpski majstori s reketom najbolji su teniski kolektiv na svetu, zato što imaju kvalitet i mentalitet za šampione, zato što su složan, drugarski kolektiv u kome svako zna šta mu je činiti. Mladi, pametni, sposobni, vredni, ambiciozni, oni su vrhunski ambasadori naše zemlje u svetu, mnogo vredniji nego oni koji sede po ambasadama i koje mi poreski obveznici papreno plaćamo.

I predsednik Srbije sedeo je na tribinama, sa šalom reprezentacije. Navijao je, radovao se. Iskreno, barem se tako činilo. Vole političari da budu viđeni tamo gde se dešava nešto važno, a ima i onih koji bi da koriste uspehe sportista u svoj politički marketing i da isturaju sebe u prvi plan, mada su oni sami najmanje zaslužni za pobede sportskih heroja. Ali, pustimo ih, nisu oni bitni u čitavoj priči.

Ili možda jesu ?! Da nije njih, bili bismo u svetskom vrhu ne samo u tenisu, nego i u – ekonomiji, znanju, kulturi …

—————————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

24. oktobar 2010.

Evropejci

Blago nama ! Beograd će biti kandidovan za «Evropsku prestonicu kulture» 2020. godine, pa ćemo tako ponosno moći da jedni druge pogledamo u oči i da kažemo da smo postali Evropejci. Našoj sreći kraja nema, Beograd se u Evropu sprema, hvala našoj vlasti, koja toliko brine o nama i našoj kulturi !

Znali smo mi odavno da smo lepi, kulturni, uljudni, samo nije bilo nikoga da nam to obznani. Na našu sreću, i uveseljenije narodnih masa, pojavili su se likovi poput ministra kulture Srbije Nebojše Bradića koji se bore da nam Evropa, ona kojoj svim srcem težimo, i zvanično prizna da je Beograd kulturan grad, a Srbi kulturni ljudi, toliko kulturni da nam sve kultura iz ušiju izlazi.

Čime je to Beograd zaslužio da bude nominovan za kandidaturu «Evropske prestonice kulture» ? To pitanje valja uputiti spomenutom ministru i likovima oko njega, koji se skupiše u nekakvom Organizacionom odboru što treba da uputi kandidaturu Beograda na odgovarajuću adresu. Možda je naš adut to što su Narodni muzej i Narodna biblioteka zatvoreni već godinama, što ne rade ni mnogi drugi muzeji i kulturne institucije? Ko zna, možda je to trend sada u ovakvoj Evropi, da titulu prestonice kulture dobijaju gradovi u kojime ne rade kulturne institucije ?

Beograd, prestonica kulture … Da nije žalosno bilo bi smešno, da nije smešno, bilo bi žalosno. A, bogami, to je ne samo smešno i žalosno, nego i sramotno za državu Srbiju i pokazuje svako odsustvo elementarne logike onih koji to predlažu. Njima čak kao da nije ni bitno to što će naša kandidatura, ako bude usledila, naići na podrugljivi podsmeh Evrope. E, Srbijo, Srbijo …

Predlog da Beograd bude kandidovan za evropsku prestonicu kulture ima isto toliko smisla koliko i kad bi neko Mlađana Dinkića kandidovao za dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju. On je, očigledno, namenjen za unutrašnjopolitičku upotrebu i predstavlja jeftin politički marketing vladajuće koalicije, kojoj ministar kulture i pripada. Ali stvarnost  je, na  žalost,   drugačija  i  svedoči  da  je  Beograd – najveća palanka u Evropi, upravo zahvaljujući aktuelnoj vlasti koja je ruinirala kulturu u ovoj zemlji i našem glavnom gradu i do prosjačkog štapa dovela mnoge kulturne radnike, a do katanca i zatvaranja beogradske kulturne ustanove i institucije.

Ova vlast nije uspela da od Žitorađe napravi Beograd, ali jeste – da od Beograda napravi Žitorađu, uz svo poštovanje ovoj varošici. Proses ruiniranja i degradiranja kulture u glavnom gradu započeo je još Slobodan Milošević krajem osamdesetih godina, da bi ga uspešno nastavile takozvane demokrate. Danas imamo situaciju da je u Beogradu najmanje autentičnih Beograđana, koji su svojim kosmopolitskim duhom i otmenošću obasjavali ovaj grad i učinili da on tokom šezdesetih – sedamdesetih postane značajna kulturna destinacija na mapi Evrope, čak i u onoj, komunističkoj državi kakvu smo imali. Danas je Beograd sinonim za prostakluk, promociju primitivizma i subkulture svakakve vrste, ali o nekakvoj kulturi, ili nečemu što miriše na kulturu, ovde ne može biti nikakve reči, što gospoda iz vladajućih stranaka veoma dobro znaju.

Na licemerje i priče bez pokrića ovde smo navikli. Ali, ko zna, s obzirom da se radi o kandidaturi za 2020. godinu, možda ćemo do tada i uspeti da postanemo kulturan narod. Ako se otarasimo ovih koji su sada na vlasti.

———————————————————————————————————————————————————————————————————————-

20. oktobar 2010.

Od šahta do rage

Fudbal, pogotovo ovaj naš, srpski, nepresušni je izvor inspiracije za pisanije. Primera radi, juče u Portugalu grupa građana pod imenom FK “Partizan”, ničim izazvana, još jednom je demonstrirala neprevaziđeno umeće primanja golova istakavši svoju konkurenciju za učešće na Smehotresnoj Olimpijadi. Braga nas je ladno ispeglala, što je uostalom i očekivao svako objektivan i normalan.

Ko šiša Bragu! Pokazaćemo mi njoj ko smo kad dođe kod nas, na JNA, onaj hram fudbala, samo ako budemo imali struje. Kad proradi naš čuveni srpski inat, ima da budemo duplo bolji nego u Potugalu, to jest, primićemo duplo više golova. Ne treba sumnjati da ovaj Partizan i to može da ostvari!

Priznajem da bih mnogo više voleo da nam u goste dođe Sonja Braga, ona brazilska glumica, nego portugalska, fudbalska Braga. Sonju je bar lepo gledati. U čitavoj ovoj priči zvanoj LIGA ŠAMPIONA, za nas je jedino pozitivno to što se bliži kraj našem hodu po mukama, našoj blamaži i agoniji. Još samo tri kola, pa će Partizan da otpadne kao zrela kruška, a mi navijači, umesto da se nerviramo i čupamo kosu, mirno ćemo i opušteno gledati majstore fudbala – Real, Inter, Arsenal …

Reče trener “crno-belih” Stanojević da Partizan nije zaslužio da pukne sa 0:2. Reče, i ostade živ. Možda bi dečko mogao malo i kod očnog lekara, ali ipak najbolje bi mu bilo da podnese ostavku, za početak. Jer, ono kako mi igramo, tako se u svetu pikao fudbal pre jedno 50 godina, daleko pre nego što se “ekspert”  Stanojević i rodio. A za to kako ekipa igra, najveću odgovornost ima upravo – trener.

Nisu fudbaleri Partizana krivi što su zalutali u Evropu. Najpre su upali u šaht (Šahtjor), a onda ih strefilo topovsko đule (Arsenal). Nije raga ni ova Braga, nek ide do vraga! Posle tri kola imamo ukupno nula bodova i nismo postigli nijedan gol iz igre, ali to me uopšte ne brine. Zabićemo ga kada to bude bilo najpotrebnije, makar u vlastitu mrežu!

Šta srpskim fudbalerima fali da bi mogli da uhvate korak sa Evropom? Znanje, talenat, fizička i psihička sprema, kvalitet, disciplina, autoritet, samopouzdanje… Fali im isto ono što fali i našoj nesrećnoj reprezentaciji, od koje su već i navijači počeli da dižu ruke. Fudbal je uvek bio i ostao ogledalo države, svi njeni problemi reflektuju se na zelenom pravougaoniku. A pošto je Srbija duboko bolesna, onda nam je i fudbal upravo takav. Na koncu konca, naš fudbal je konkurentan u Evropi onoliko koliko i naši proizvodi na evropskom tržištu i tu ne može biti ništa neobično ni sporno.

Kao navijač, molim fudbalere Partizana da što pre ispadnu iz Evrope, da se više ne bih nervirao. Kao novinar, molim ih da što duže ostanu u Evropi, da bi mi bili inspiracija za vesele komentare.

A kao Srbin, molim ih da se sledeće godine ne plasiraju u Ligu šampiona … da ne bi brukali Srbiju!

——————————————————————————————————————————————————————————————————————–

 18. oktobar 2010.

Nacija i manipulacija

U našoj javnosti, zahvaljujući političarima koji su na vlasti, smišljeno, proračunato i namerno stvara se klima koja vodi u jednu opasnu zabludu. Stvara se uverenje da Srbija može procvetati i ići napred samo ako postane članica EU i nikako drugačije. Besmislena parola što su je isturili pametnjakovići koji upravljaju ovom državom, a koja glasi “EU nema alternativu”, govori da oni sami nemaju ni viziju, ni znanje, ni hrabrost, ni sposobnost ni volju da nešto korisno urade po pitanju posla za koji ih mi, poreski obveznici, plaćamo. Oni, naime, ne nameravaju da se bave povećanjem standarda građana i rešavanjem problema koji predstavljaju prepreke boljem životu građana, već im je jedina strategija – isprazno prosipanje i “ispaljivanje” demagoških fraza.

Ozbiljnim i inteligentnim ljudima jasno je da vlada koja za nešto nema alternativu, mora da – ima alternativu, i to alternativu u vidu druge vlade, koju bi sačinjavali neki novi ljudi, manje vešti na rečima, a više na – delu. Jer, ono što je Srbiji neophodno u ovom trenutku jeste – da svi zajedno zasučemo rukave i podignemo upropašćenu privredu, pokrenemo proizvodnju, povećamo produktivnost. A uslove za ovako nešto mora da stvori onaj ko je i plaćen za to, odnosno Vlada Republike Srbije, a ne – Evropska Unija.

Niko nama neće doneti kolače na tacni, ako ih sami ne zamesimo i ne ispečemo. S tim u vezi, valja spomenuti i da eventualni ulazak u EU, ma kada se on dogodi, i ako se uopšte ikada dogodi, ni u kom slučaju automatski ne bi značio i – rešavanje nagomilanih problema u našem dvorištu, kao ni povećavanje životnog standarda. Političari iz vladajućih stranaka smišljeno obmanjuju narod pričajući mu bajke koje on voli da sluša, kako bi ljudi pomislili da ćemo u slučaju ulaska Srbije u EU mi da se “grebemo” od te bogate Evrope i da ćemo živeti kao bubreg u loju – na njihov račun. Naravno, od toga nema ništa, što najbolje pokazuje i  primer Grčke koja, mada članica EU, sama mora da snosi posledice neodgovorne i  rasipničke politike svojih vlastodržaca, da primenjuje nepopularne mere štednje i da steže kaiš dokle god može.

Ova vlast uhvatila se samo Evrope, “kao pijan plota”. Nemajući pokriće za svoj navodno uspešan rad niti u privrednim rezultatima, niti u izvozu ni u bilo čemu drugom, njima jednostavno ništa drugo i ne preostaje nego da samo laprdaju i da ispraznim demagoškim frazama i verbalnom manipulacijom pokušaju da “zakamufliraju” svoju nesposobost i neodgovornost. Ali, te njihove demagoške fraze neće nam napuniti stomake.

Nesposobna i nezainteresovana za otvaranje novih radnih mesta, pomaganje socijalno ugroženih i rešavanje nagomilanih problema u privredi, onih problema koje je dobrim delom ona sama i proizvela svojom politikom, vlast u Srbiji sada licitira nekim datumima po kojima bi naša zemlja, navodno, trebalo da postane punopravni član EU. Te 2014, te 2016, 2020. godina … navodno tada, kada nas prime u svoju avliju konačno ćemo živeti kao i većina Evropljana, a da bi do toga stigli moramo, naravno, da se strpimo, da ćutimo, da se ne bunimo i, prirodno, da na izborima glasamo samo za NJIH !?

Svakom normalnom, pametnom i razumnom čoveku, pa makar bio on i šašavi Srbin, jasno je da od ulaska (ili neulaska) Srbije  u EU naš standard i naša budućnost skoro uopšte ne zavisi. Naša budućnost zavisi od toga jesmo li spremni da se zahvalimo ovim majstorima manipulacije na svemu što su učinili za Srbiju i da na prvim sledećim izborima glasamo protiv njih, jer glasom protiv aktuelne vlasti glasamo ne samo za svoju budućnost, nego i – sadašnjost, koja je itekako bitna a koju vladajući demagozi uopšte ne spominju. Jer, kao dobri učenici komunizma, zagledani su samo – u svetlu budućnost !

Običnog građanina Srbije ne zanimaju prazne priče i pričice, posebno ako one dolaze od istih ljudi koji su nam uoči onih sada već istorijskih izbora u septembru 2000. godine u svojoj predizbornoj kampanji takođe spominjali nekakve rokove. Tada su nam poručivali da će nam biti bolje čim skinemo Slobu, a sada nam govore kako će nas sunce ogrejati čim uđemo u EU. I tako, u neprestanom nadanju da će nam biti bolje prođe nam život, u čekanju da dođe ta bolja budućnost propade nam sadašnjost.

A vlastodršcima, u ovoj našoj sadašnjosti ne da nije loše, nego im je upravo – sjajno.

—————————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

8. oktobar 2010.

Mister Pižon

Još kad smo na svetskom prvenstvu pukli od «kengura»,  rekoh sebi da neću više  komentarisati utakmice naše fudbalske reprezentacije. Jednostavno, ti luzeri ne zaslužuju da bilo ko troši svoje vreme na njih, da ih gleda na TV, ili da misli o njima. A pogotovo nema svrhe poklanjati im medijsku pažnju. Ignorancija je najbolji odgovor za ono što oni (ne) pružaju.

Pa, kad sam sve to znao, zašto sam opet posvetio pažnju našim “levacima”?

Zato što smo mi na ovim prostorima skoro mazohistički zaljubljeni u najvažniju sporednu stvar na svetu, u kojoj nemamo pojma, a nikada se s tim nećemo pomiriti. Nećemo se pomiriti s činjenicom da u košarci, odbojci, vaterpolu, tenisu i da ne nabrajam dalje možemo da budemo među najboljima u svetu, a u fudbalu, koji najviše poštujemo, služimo za podsmeh i sprdnju. Nas ne može da pobedi samo onaj ko to ne želi i neće, a ako protivnik nema svoj dan, tu smo mi da mu pripomognemo, recimo – autogolom.

Ko bi rekao da će nas «Esti» – otresti ?

Ove oktobarske večeri na JNA, sve je od samog starta počelo naopako. Mali broj gledalaca, neprijateljski i tipično srpski podeljeni na «delije» i na «grobare», severnjački hladno vreme koje odgovara timu sa Baltika, a pored svega – Pižon na našoj klupi. Ko poznaje kvalitete ovog fudbalskog eksperta, znaće na šta sam mislio…

«Delije» su našeg povratnika između stativa reprezentacije, Vladimira Stojkovića, čašćavale  zvižducima kada bi god taknuo loptu, «grobari» zvižducima čašćavali «delije» koje su zviždale. O reprezentaciji skoro niko da nije mislio, a skupo plaćene zvezdice sakupljene sa svih meridijana utripovale su da će Estonci lako istaći belu zastavu. A to ovima na pamet padalo nije.

Izgubili smo, zato što je Pižon od Mistera nasledio Karadžića. Zato što je nasledio luzerski tim i isto takvu filozofiju igre. Zato što je deviza novog selektora «Bolje pižon na grani, nego vrabac u ruci». Zato što je golmanu «prigustilo» u toku drugog poluvremena, ali nije mogao da izađe i ode u WC, jer nije on Koroman. Izgubili smo zato jer su se igrači solidarisali sa Misterom kome Fudbalski savez duguje lovu. Izgubili smo zato što je sponzor reprezentacije isturio parolu «Ili jesi, ili nisi», a mi znamo da  –  nismo.

I «Esti» to znaju, zato su nas odvalili.

Atmosferu u taboru «orlova» najbolje ilustruje poslednji minut utakmice, kada je Luković zabio gol pogrešnoj reprezentaciji. U besu i nemoći, viknuo je na golmana, koji nije bio tamo gde je trebao biti, a njemu, Lukoviću, nije javio da mora u toalet. Stojkoviću, crni `tiću …  

Ovaj komentar smešan je kao naša reprezentacija. Ali, dobro, nije smak sveta, guramo dalje. Sada je Italija na redu, ako Mister Pižon postavi ispravnu taktiku možda izgubimo samo sa golom razlike !?

—————————————————————————————————————————————————————————————————————— 

 23.  jul  2010.

Pravda na slepom koloseku

 

Mi Srbi baš nemamo sreće. Prvo nas bombardovali, zatim nam rasturili državu, a sada u Hagu čak nas i ubediše da po međunarodnom pravu Kosovo nije i ne može biti sastavni deo naše državne zajednice. Lepo su to obrazložili, nema šta, a s obzirom da je reč o vrhunskim pravnicima, nema druge nego da im poverujemo i priznamo da smo do sada bili u zabludi da je Kosovo naše.

Kome služe institucije kao što je ova u Hagu, znaju valjda i vrapci na grani, i plavuše su ukapirale, ali ne i Srbi. Doduše, i kada bi shvatili, isto nam se vata. Iz ove se kože ne može, Ujka Sem voli Albance, a posebno, više od svega, njihove pare, one kojima su kupili svoju nezavisnost i koje mi nemamo da bismo odbranili međunarodnu pravdu. Jer, pravda je, kao i sve drugo na ovome svetu, promenljiva kategorija, ona se kupuje i prodaje, a pravo je uvek na strani bogatijeg, odnosno jačeg. Jači tlači, slabiji podvija rep…

Zašto Srbi pretežno izvlače deblji kraj ? To pitanje trebalo bi postaviti našim političarima, posebno onima koji su plaćeni da igraju kako im Amerika svira, makar to bilo i suprotno nacionalnim interesima Srbije. Jer naša, srpska, nesreća, nije samo u tome što smo okruženi pravim neprijateljima i lažnim prijateljima, već i zbog činjenice što su nam na kormilo države zajahali ljudi totalno nespremni da odgovore izazovima koje savremena politika nameće.

Čitava decenija prošla je od pada Slobodana Miloševića, a naš imidž u svetu i dalje je katastrofalan. Nema nacionalnog koncenzusa o tome šta su vitalni državni interesi,  lutamo izgubljeni u prostoru i u vremenu… Naša diplomatija po ko zna koji put je pala na ispitu, a da i ne govorimo o tome da nemamo pojma o tome šta je lobiranje, za razliku od Albanaca, koji shvataju da para vrti gde burgija neće.

Šta sada raditi ? Orijentisati našu politiku prema Rusiji, ili mazohistički hrliti u naručje onima koji su već bezbroj puta dokazali da ne mare za međunarodno pravo, da nemaju ni časti ni obraza ? Ni jedno ni drugo ! Bog je visoko, Rusija daleko, a na Srbima je da se konačno dozovu pameti, mobilišu i ujedine, i da gledamo da od potresa sačuvamo barem Sandžak, Vojvodinu i rubne teritorije oko Kosova i Metohije, kako se Srbija ne bi dalje rasparčavala.

Kako u svemu lošem ipak ima i nečega dobrog, onda se može reći da je odluka suda u Hagu barem smanjila glavobolje i našoj Vladi i Međunarodnoj zajednici. Da je Sud presudio u korist Srbije, Šiptari bi pokrenuli jednu nezaustavljivu spiralu nasilja na Kosovu i Metohiji, u kojoj bi najviše stradali upravo – Srbi. Ono malo naših sunarodnika što je tamo preostalo. Pragmatična Međunarodna zajednica opredelila se da joj između prava i mira bude važnije ovo drugo, tim pre što manje novca i košta. A posle svega logično se nameće pitanje: šta bismo mi, ovako nesložni i ekonomski obogaljeni, učinili s Kosovom, čak ako bi ono nekim čudom i bilo vraćeno u državne okvire Srbije ?

Neposredne posledice odluke Međunarodnog suda u Hagu po običnog građanina Srbije su te što ćemo sada do kraja leta raspravljati o Kosovu i Metohiji, slušati priče o «svetoj srpskoj zemlji», zaboravljajući na bedu u koju su nas uvalili isti oni likovi koji  pokazuju nemoć da Srbiji vrate ugled i dostojanstvo u svetu. Tehniku manipulisanja nacionalnim osećanjima vlastitog naroda zarad opstanka u fotelji, koju je Slobodan Milošević doveo skoro do savršenstva, dobro su savladali oni koji predvode Srbiju, što ipak ne umanjuje odgovornost Međunarodne zajednice pred sudom istorije, u slučaju Kosova i Metohije.

Međunarodni sud (ne)pravde može da donese odluku da Zemlja nije okrugla, i sama ta činjenica stavlja veliki znak pitanja na smisao postojanja ovakvih, politički zavisnih, organizacija. Čak i Ujedinjene nacije postale su instrument pomoću kojeg velike sile (čitaj: Amerika) ostvaruju svoje interese, pa se i od institucije na Ist Riveru ne možemo nadati ničemu dobrom, makar dok Rusija i Kina malo ne ojačaju i pokažu zube kaubojima koji su se osilili preko svake mere. Međutim, naša nevolja nije samo u tome što se ne snalazimo u međunarodnoj politici i diplomatiji, već i što nemamo nikakvu viziju i strategiju, pa će nas pad Amerike, koji će kad – tad morati da se dogodi, zateći nespremne.

A, bude li tako, kada kucne čas, mi nećemo biti u stanju da iskoristimo povoljnu situaciju i povratimo Kosovo u okrilje majke Srbije.

—————————————————————————————————————————————————————————————————————————–

 24. jun 2010.

Očerupani orlovi

Naša fudbalska reprezentacija na  «Mondijalu» se provela kao bosa po trnju. Išli su u Afriku da sade papriku, da im put vidi kaput i da, po svom običaju, uprskaju. U ključnom trenutku!

Koji su razlozi što se “kao pokisli” vraćamo sa najvećeg sajma fudbala? Zašto su izneverena očekivanja? Ko je odgovoran za čerupanje orlova na jugu «crnog kontinenta»?

Najveći problem je, rekli bismo, u – glavama. Pogubni balkanski mentalitet ponovo je učinio svoje, a luzeri su ostali luzeri. U stanju smo samo na momente da zablistamo i na ognju te varnice da se grejemo godinama, samozadovoljni u sopstvenoj euforiji, dok nas stvarnost ne prizemlji. Kada protivnik ne može da nas pobedi, mi savladamo sami sebe, a u tome nam ponekad pomogne i sudija, budući da nemamo ni mrvicu autoriteta u svetskim fudbalskim forumima. 

Reprezentacija koja psihološki nije spremna je – jalova reprezentacija. Nedostatak koncentracije u odlučujućim trenucima utakmice, strah od uspeha, nervoza, dobri su preduslovi za poraz. Šta nam vredi što smo imali možda i najlakšu grupu, što smo bili u situaciji da sami odlučujemo o svojoj sudbini, što su nam i ostali rezultati išli na ruku, kada smo rođeni baksuzi!

“Orlovi” su se, jednostavno – utronjali. Utronjali od mogućnosti da se plasiraju u drugi krug “Mundijala”. Sada, međutim, mogu da budu mirni, jer se vraćaju kući. Dečica su se malo igrala, a sada je igri došao kraj. Ostaje nam da na televiziji gledamo ozbiljne reprezentacije i da maštamo kako ćemo i mi jednoga dana  možda da budemo ozbiljni – kada porastemo.

Da bismo imali uspešnu reprezentaciju, potrebno je složiti mnogo «kockica». Kao prvo, neophodno je da imamo selektora koji ne poseduje naš mentalitet, budući da je nebrojeno puta dokazano da sa srpskom filozofijom fudbala ne možemo daleko da doguramo. Kao drugo, potrebno je da imamo fudbalsku organizaciju koja nije trula iznutra. Kao treće, mora se podmladiti reprezentacija. Nama nisu potrebne umišljene i razmažene «veličine» i fudbaleri koji prosipaju demagoške fraze i patriotizam po novinama, već momci  koji pričaju tamo gde treba – na zelenom pravougaoniku. Potrebni su nam oni koji «ginu» za državni grb.

Fudbaler koji nepotrebnim startom zaradi crveni karton na utakmici, a takođe i onaj ko skrivi glup jedanaesterac, ubuduće ne bi smeo da lako dobije šansu da ponovo zaigra za reprezentaciju. Niko nema pravo da svojim nemarom sruši imidž koji je teškom mukom stečen i izgrađen. Srpskom nacionalnom timu potrebni su igrači koji razmišljaju glavom, koji shvataju i prihvataju odgovornost i spremni su da se suoče kako sa nagradama, tako i sa sankcijama. A ove poslednje su neophodne, kao vaspitno – pedagoška mera koja je do sada u praksi uspešno potvrđena.

Na krilima euforije nastale plasmanom na SP, Radomir Antić je napravio za sebe mudar i koristan potez, potpisavši dugogodišnji ugovor s Fudbalskim savezom Srbije o vođenju reprezentacije. Zato, valjda, i nije izgledao zabrinut posle debakla u Africi. Apsurd predstavlja činjenica da se svi mi, «obični» navijači reprezentacije, ljudi koji jedva sastavljamo kraj sa krajem u našoj tužnoj svakodnevnici, više sekiramo zbog neuspeha nego oni koji su taj neuspeh i proizveli. To dovoljno govori o odsustvu patriotizma kod masno plaćenih trenera i fudbalera nacionalnog tima, što predstavlja još jedan debeo razlog zašto oni moraju i treba da odu.

Fudbal je ozbiljan posao. A u tom poslu, majstori ne treba da se štede, nego da «izgaraju», odrade posao maksimalno. Potreba da se stalno kalkuliše, da se fušerajski odrade zadaci i «otalja» posao uz minimum truda, nikada ne može dovesti do pozitivnih rezultata ni u jednome poslu, pogotovo ne u fudbalu 21. veka. Onaj ko se zadovoljava s malim, nikada neće stići do velikih dela. Rad, red, diciplina, požrtvovanje, samouverenost, dobra psihološka i fizička priprema, uz poštovanje autoriteta trenera i kvalitetne međuljudske odnose u ekipi, to je ono što obezbeđuje uspeh, čak i ako je u pitanju manjak realnog kvaliteta.

Za one koji objektivno prate i poznaju prilike u našem fudbalu, debakl u Africi nije nikakvo iznenađenje. Za druge, koji žive u oblacima i nekom svom svetu izvan realnosti, ova blamaža  samo je proizvod spleta nesrećnih okolnosti za koji su krive sudije, navijačke trube, loša sreća, nepovoljan žreb, teren, klima, lopte, dresovi, kartoni, penali, FIFA, Vatikan, CIA… Krivi su rivali koje smo potcenili, krivi su protivnici koje smo previše respektovali, krivi su – svi osim članova reprezentacije. Neka nam je Bog u pomoći!

—————————————————————————————————————————————————————–

 3. jun 2010.

Destruktivci

Otkad je sveta i veka, talentovanih stvaralaca mnogo je manje od onih drugih. Osim toga, kreativci su toliko zauzeti i opčinjeni stvaralačkim nadahnućem i samim činom kreiranja nečeg lepog, da jednostavno nemaju vremena da se bave onima drugima, koji uostalom nisu ni vredni njihove pažnje. Kreativci žive dok stvaraju, destruktivci dok sabotiraju tuđe kreacije.

Kada je umetnost postala biznis, njom su počeli da se bave mnogi ljudi bez talenta za stvaranje, ali sa talentom za kontaminiranje kulturnog prostora. Takvi  posebno dolaze do izražaja u sredinama koje nemaju bogatu kulturnu tradiciju, u vremenima ekonomske i duhovne krize, gde lako dolazi do poremećaja sistema vrednosti i kada se rapidno odvija proces evoluiranja kulture u subkulturu. Dominacija potrošačkog društva predstavlja pogodno tlo za delovanje desktruktivnih elemenata koji prepoznaju svoju šansu da profitiraju predstavljajući se kao nosioci nekih novih umetničkih tendencija. U stvari, reč je o nosiocima epidemije kiča, koja preti da poplavi izvorne duhovne vrednosti u muzici, slikarstvu, književnosti.

U dvoboju talentovanih kreativaca i netalentovanih destruktivaca, ovi drugi odnose prevagu. Kao prvo, u izrazitoj su brojčanoj prednosti, kao drugo, za razliku od talentovanih kreativaca oni su dobro udruženi, kao hijene u čoporu. Organizovani su u klanove, budući da shvataju da jedino zajedno mogu ostvariti svoje ciljeve. A cilj je, naravno, izavati uslove za nastanak kancera u kulturi, što bi stvorilo bazu za uspostavljanje monopolizma i gušenje konkurencije i destruktivcima otvorilo mogućnost da profitiraju.

Klanovi netalentovanih kvazi umetnika dominiraju kulturnom scenom. A autentični umetnici, naoružani samo svojim talentom, dezorijentisani, neorganizovani, demoralisani, paralisani, bez prave strategije, lišeni novca i pristupa medijima, trenutno su ugrožena vrsta, vrsta koja lagano izumire. Skoro da nikoga nije briga šta oni imaju i hoće da kažu, šta misle, koji su njihovi problemi. Destruktivci se staraju o tome da konzumenti muzičkih, književnih, slikarskih dela ili posetioci umetničkih performansa uopšte ne dođu u priliku da vide ili da čuju neko delo koje odudara od standarda koje su oni sami uspostavili, a koje štite i neguju korumpirani ljudi na uticajnim položajima – državni službenici kojima je zadatak da se brinu o kulturi, i vlasnici medija kojima je zadatak da edukuju javnost i građane. U svemu tome nečasnu ulogu igra država, to jest društveni sistem, i mediji, koji postaju službe za manipulaciju.

U vremenu globalizacije i poništavnja duhovnih vrednosti, kultura je svuda u svetu već prilično bolesna. I da se ne bismo vratili u Kameno doba, neophodno je da se talentovani ljudi konačno trgnu. Ako su proleteri mogli da izvedu radničku revoluciju, zašto kreativci ne bi pokrenuli – umetničku ?

—————————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

27. april 2010.

Kokoška i jaje

U sredstvima javnog informisanja, na stranicama štampe, malom ekranu, često se priča o pravima Roma. Malo – malo pa se javi ona ili ova organizacija, iz zemlje ili iz inostranstva, da bi utvrdila kako se u zemljici Srbiji krše prava onih koji su svojim živoipisnim načinom života i koloritom svoje kulture inspirisali Kustu i Bregovića. Mnogo je zaštitnika Roma, toliko mnogo da se ponekad čini čak ni da sami Romi ne znaju ko ih sve štiti, kako ni zašto.

Ne bismo na ovome mestu ulazili u to postoji li opravdan razlog da neki tvrde kako se prava Roma u Srbiji krše i ne poštuju. Ako postoji, može se slobodno reći da ništa manje od Roma nisu u Srbiji obespravljeni ni sami Srbi, kao ni ostali narodi i etničke grupe koje žive na ovome prostoru. Skoro da bismo mogli kazati da su u Srbiji diskriminisani svi koji nisu u dilu sa političkim moćnicima ili njihovim tajkunima – finansijerima, bez obzira na nacionalnost. Međutim, postoji opravdana potreba da ukažemo i na nešto što stoji u korespondenciji sa ljudskim i građanskim pravima, a to su – građanske OBAVEZE.

Kako stoji stvar sa OBAVEZAMA Roma prema državi u kojoj žive? Imaju li i oni, kao i svi mi ostali koji smo građani Srbije, obavezu da budu upisani u matične knjige, da poseduju dokumente i isprave, da upisuju decu u škole, da registruju vozila, plaćaju poreze, komunalije, gradski prevoz i sve ono čime se koriste ovde ?

Ukoliko Romi prihvataju obaveze prema državi u kojoj žive, na delima a ne samo na rečima, onda se može smatrati da su oni lojalni državi Srbiji, i Srbija je dužna da im obezbedi sva prava, kao i drugim narodima i etničkim grupama koji nastanjuju našu zajedničku domovinu. Ako, pak, ne žele da se integrišu u društvo, nego samo da koriste to društvo u kojemu žive, onda država Srbija treba da se ponaša kao što se svaka normalna i demokratska država ponaša u sličnim situacijama i to više nije pitanje ljudskih prava, nego – poštovanja zakona.

Šta je starije, kokoška li jaje? Treba li prvo da tražimo prava, pa da izvršavamo obaveze, ili da redosled poteza bude obrnut? Nijedno ni drugo! Jednostavno, ceo taj proces integracije u društvo u kojem živimo, uz poštovanje zakona države čiji smo građani, mora da bude sinhronizovan, da se odvija istovremeno, paralelno.

Nikada u istoriji Srbije nije bilo više priče o ljudskim i građanskim pravima, a istovremeno se nikada ljudska i građanska prava nisu kršila u ovako drastičnoj meri kao što se krše otkako su «demokratske» partije preuzele kormilo zemlje. I vreme je da svi zajedno, Srbi, indijanci, Japanci, delfini i Romi, prestanemo da pitamo šta država može da učini za nas, nego – šta mi možemo da učinimo za državu Srbiju.

——————————————————————————————————————————————————————————————————-

 4.  mart  2010.

 Deja  Vu

Olimpijskim zimskim čarolijama došao je kraj. Sportisti celog sveta, smučari, skakači, klizači i oni malo jači nadmetaše se u dalekoj Kanadi, koja je proteklog februara bila u središtu medijske pažnje. Gudbaj Vankuver, dobrij denj Soči !

Spuštena je zavesa na 21. po redu Zimske olimpijske igre. Bilo je svega, druženja, radosti, emocija, sportskog adrenalina. Medalje su podeljene, svode se bilansi i sumiraju rezultati olimpijskih ekspedicija.

I Srbija bejaše među zemljama učesnicima Olimpijade u Vankuveru. Verovali ili ne! Jeste da niko osim nas samih nije primetio da smo se tamo pojavili, ali to nije ni bitno. Funkcioneri Olimpijskog komiteta države Srbije, zatim političari koji se godinama «šlepaju» uz sport i grebu od njega, kao i sportisti koji su «ni krivi ni dužni» dospeli tamo gde im po takmičarskim kriterijumima objektivno nije bilo mesta su zadovoljni, a to je najvažnije. Učestvovali smo na Olimpijadi da bi oni bili podmireni i srećni.

Kakav je takmičarski bilans sportista Srbije u Vankuveru? Možda to treba pitati predsednika Olimpijskog komiteta koji je, sa grimasom sreće na licu, ne trepnuvši i ne pocrvenevši, izjavio da je sve bilo onako kako treba da bude: «Nosimo pozitivna iskustva sa Olimpijskih igara u Vankuveru. Zahvalan sam sportistima što su dobro predstavljali Srbiju, koja je prvi put samostalno učestvovala na tom takmičenju. Nismo ostvarili velike rezultate, ali sada znamo kako ćemo pripremati sportiste za Olimpijske igre u Sočiju 2014. godine“ – kaže šef ekspedicije.

Kad smo već kod naših olimpijskih junaka, možda bi predsedniku Olimpijskog komiteta trebalo postaviti pitanje koje javnost zaslužuje da zna. Koliko je koštala ekskurzija naših sportista – gubitnika, sportskih i političkih funkcionera državu Srbiju, odnosno njene poreske obveznike? Da li su 18. mesto našeg bob – tima ili 32. pozicija na kojoj je završila skijašica Nevena Ignjatović u slalomu pozitivno obogatili imidž države Srbije u svetu, ili je bilo – suprotno?

Posle svega, nameće se samo jedan logičan zaključak. Oni koji su išli u Vankuver, išli su da im put vidi kaput. Da se tamo po belom svetu malo zezaju, naravno o tuđem trošku, da uživaju i prave Belića sneška.  Njima eto OLIMPI, a nama JADA.

Ništa novo, što bi Francuzi rekli – DEJA VU.

————————————————————————————————————————————————–

 

1 Komentari za ovaj post

1. Ivana Nikolic (decembar 17th, 2010 at 5:05 pm)
   

   Komentari su sjajni !

Ostavi komentar

Ime

Mail (nece biti zloupotrebljen)

Websajt

Powered by WP Hashcash