Priče
Evelin
U velikoj, mirisom duvanskog dima ispunjenoj odaji ključalo je kao u košnici. Izlagači iz svih krajeva zemlje, berzanski posrednici, špekulanti i lovci u mutnom, sitne i krupne barabe, pripravnici za bitange i kvalifikovani buzdovani sa diplomama «Jejla» i «Harvarda», sve se to sjatilo da uzjaši profit. Na kraju čitave storije, kao što to biva, samo će par glavonja da pokupi kajmak, luzeri će čekati narednu priliku naredne godine, ako i dočekaju.
Glasni žagor slivao se u moje uši u obliku kakofonije. Svi su pričali, mlatarali rukama valjda da bi delovali uverljivije. «Sve sami muškarci» – pomislih. Zaista, radilo se o ozbiljnim stvarima. O «muškim» temama, nazovi ozbiljnim, možda i smrtno dosadnim, ali neverovatno, neverovatno stresnim.
Neko je apelovao za tišinu, pa svi posedasmo za stolove na kojima se nalazilo sve blago za tržište. Prošlo je nekoliko minuta dok se gospoda nisu utišala, te je predsedavajući bio u stanju da prozbori koju reč.
Govorio je i govorio, najpre svečanim, pa zatim prividno šaljivim, onda patetičnim tonom. Začudo, napamet. Onda je skrnuo gutljaj mineralne, uzeo dah i prešao na konkretnu materiju, glasnije i nimalo bezazleno. Poslednje njegove reči, pre no što je svršio, zvučaše gotovo kao neka prikrivena pretnja.
Nije bilo aplauza, ni dobacivanja. Kada je govornik ponovo seo za sto, začu se par oštrih naredbi i neuništivi žagor ponovo zapljusnu sobu. Sve se oko mene uskomešalo, užurbalo i zapenilo kao na filmu. Osećao sam kao da postajem deo tog grotesknog pozorišta kojeg sam se oduvek gnušao.
Pošto su veće ribe odradile svoj deo posla, došao je i red na nas sitnu boraniju. Sve se znalo o svakom kada je reč o delatnosti radi koje smo okupljeni. Svako je imao svoje određeno mesto u toj hijerarhiji i čekala se samo nečija greška ili sitniji propust, pa da ga svi odstrane iz konkurencije i nemilosrdno zgaze ko bubašvabu. Nadao sam se da ja neću biti taj od koga će početi.
Kada je na mene došao red, svoje sam obavio nekako prilično rutinski. Osećao sam ispitivačke poglede većine prisutnih na svojim plećima. Oznojen, pomalo rastrzan, ali ne bez samopouzdanja zaključio sam svoj deo sesije tačno kao što sam se dogovorio sa svojim gazdom koji me plaćao prema učinku. Kolo su zatim poveli drugi, a ja sam se osamio uz viski u predvorju hotela.
Prolazilo je vreme, a ja se sporo privikavao na tišinu. Ni sam ne znam koliko sam sedeo u foajeu zavaljen u udobnu naslonjaču sa »viskozom», sećam se jedino da mi je prijalo slušati otkucaje velikog časovnika. Moguće da bih i zaspao, da se nije dogodio jedan sudar sa sudbinom…
Sela je blizu mene, nenametljivo, bez suvišnih reči. Gledala me pravo u oči i nije spuštala pogled u pravcu šlica, što me je uz njenu frizuru i držanje navelo na pomisao da nije jedna od «onih». Sela je i gledala u mene, a onda pripalila pljugu onako šeretski, spontano i bez griže savesti. Gledali smo se par sekundi, a meni se učinilo kao da je u pitanju ceo jebeni život.
Ako vam kažem da sam gledajući na ovu ženu zamišljao da tako izgleda Bogorodica, sasvim izvesno da sam grešan, ali ni ova konstatacija ne može približno da opiše lepotu dame koju mi je neko odozgo namenio. Činilo mi se da sto đavola stanuje u njenom struku, da se sunce rađa i zamire u toj svilenoj kosi. Oči joj skrivahu dubine Egejskog mora gde svetle meduze.
Sedeli smo jedno kraj drugog, ja onesposobljen od njene lepote, ona krepka sa setnom grimasom na božanski izvajanom licu. Nije bilo potrebe da mnogo šta pričamo, ono što zovu hemijom namah je učinilo svoje i za ciglo dva i po minuta našli smo se pod trošnim plafonom moje neokrečene hotelske sobe.
Ševio sam je bez kondoma, instinktivno osećajući da otklanjam tugu i usamljenost koju samo žena može da nosi kada postelju deli sa onim koji joj je u stvari stranac. Voleli smo se na fotelji, na itisonu, gde god smo uspeli dopreti. Topila se u mom zagrljaju, baš kao i moj piton u njenoj vreloj, izbrijanoj vagini. U čitavoj raspomamljenosti i ludilu zaboravio sam i da joj smaknem prsluče, te su dve rumene dinje zamašne veličine same iskočile iz svog prisilno skrojenog ležišta.
Sutradan, čim sam se istuširao, propisno obrijao i krenuo u nove radne pobede, poterao me maler. Ustanovim da sam izgubio licencu potrebnu za drugi dan manifestacije, te sam morao ispunjavati poseban formular kako bih se održao u sedlu. Ni na radnom zadatku nije mi išlo bolje, što je rezultiralo time da me šef prisilno odmori i zameni alternativom.
Te, druge noći, san nikako nije hteo da dođe u pohode. Gledano s razumne tačke gledišta, promašen mi je kompletan dolazak u ovaj grad među ljude kojima po mentalnom sklopu ne pripadam i koji će, na kraju krajeva, dozvoli li im se sahraniti čovečanstvo. Zašto dopuštam da i mene u svoje tamne lavirinte povuče Mister Dolar i da prodajem delić po delić duše? Za čije babe zdravlje? Novac je lek za tegobe, ali kao i svaki lek može da bude – otrov. Da mi je samo otrovati se… Da nisam muško, bio bih dobra prostitutka. Vrhunska. Posmatram na sebi iz dana u dan jednu metamorfozu iz balavca u ljigavca sa svim prelaznim fazama i variranjima iz jednog u drugi ekstrem i – ne gadim se sam sebi. Samo se pitam je li sve ovo vredno truda!?
Kiša se nečujno spustila na vrhovima prstiju na usnuli grad. Upalih svetlo, dokopah novine stare koliko i ovaj vek i bacih se na ukrštenicu. Pola sata kasnije progutao sam sedativ i utonuo u težak, iscrpljujući san.
Narednog dana, nakon prepodnevne seanse, tek što sam ispio kafu dobijem poruku sa recepcije. Na poruci samo broj 69. Kada sam se okrenuo, ona se smešila osmehom koji bi razoružao i papinu gardu, a deset minuta docnije bili smo goli u sobi.
Teško da ću istisnuti iz sećanja trenutak kada me opkoračila spremna da sedne na njega i kucanje na vratima moje hotelske sobe što nas je dobro otreznilo. Neko je strpljivo kucao, zatim i lupao, a onda se na nas sručila preteća tišina.
-Obuci se i izvidi situaciju – prošaputala je doterujući šminku. –Ako je sve čisto, palim odavde.
-A ako nije?
Pogledala me bez reči, nasmešila se i kresnula pljugu. Učinila je to otmeno, bez nervoze i žurbe, kao da je sve u savršenom redu i da smo obavili posao, a ne bili prekinuti još i pre starta.
Otvorih vrata od sobe. Nigde žive duše. Pogledah levo i desno, kao pešak koji se sprema da pređe Brodvej, a zatim me uhvati težak osećaj usamljenosti. Kada je u sobi ostao samo miris njenog parfema, taj osećaj postade jači i obuze me svom svojom turobnom žestinom.
Narednog dana imao sam više sreće no pameti, pa me je krenula lova. Obavio sam prilično dobru «žetvu», što je nagnalo gazdu da mi ponudi novi posao sa proširenim ovlašćenjima. To za čime sam čeznuo, sada mi nije donelo nikakvo olakšanje, naprotiv. Diler ili pak posrednik, samostalac ili maleni šraf, sada mi beše svejedno. Sa pet hiljada dolara u džepu osećao sam se kao poslednji bednik. Moj latentni nemir samo je rastao.
Nije se pojavila ni poslednjeg dana manifestacije. –Tražila vas je neka dama – rekoše na recepciji. –Znate, insistirala je da joj damo vaš broj telefona, ali mi takve stvari nikako ne radimo. Čak je htela i da plati da bi joj dali broj.
-Da li je dama rekla kako se zove? – upitah.
-Evelin – glasio je odgovor šefa recepcije koji mi se urezao duboko u srce. Evelin, ponavljao sam u sebi. Evelin, Evelin…
Kada je sve prošlo poput oluje, u pustoj, ogromnoj prostoriji koja je sada izgledala i još prostranija, sumirali smo rezultate. Neko je spomenuo konkurenciju, izvesnog gospodina iz Filadelfije koji je počeo sve da pelješi, ali je nestao bez traga i glasa.
-Došao je ovamo sa prelepom pratiljom – reče moj šef.- Prava lutkica, nisam mogao da poverujem kada je umrla.
-Šteta za takvu ribu – čuo sam iza sebe.
-Ma kakva šteta, bila je jebena sponzoruša, mislila samo na pare. Eto joj sad – kezio se debeli Džo, nakaza od čoveka i jedan od večitih luzera.
-Jeste, sponzoruša – odzvanjalo je praznom dvoranom.
-Pa zar zbog toga treba da umre? – dreknuh i svi se zgledaše. Tišina je vladala neko vreme, a onda debeli zapita:
-Od čega je umrla?
-Progresivna paraliza – razjasni šef.
Sa pet hiljada dolara u džepu, a praznoga srca, naručih taksi. U kolima naviru sećanja: kosa, mesnate grudi, poslednji uzdisaj nesrećnog stvorenja rođenog da bude voljeno, a nikada ne voljenog. Beše mi iskreno žao nepoznatog iz Filadelfije i tada shvatih sve. I njenu potrebu da se uteši novcem.
Taksi je zavio iza ugla jednoličnom brzinom. Grunuše suze, jedna , dve , čitav potok.
————————————————————————————————————————————————————————————————————-
Zbirku priča Romeo Casanove “NA VRELOME ZIDU” možete naručiti na e-mail info@internetmagazin.rs , sa potpisom autora.
Fenomenalna priča !