Priče
NA VRELOME ZIDU
Bio je pijačni dan. Gomila je odjekivala ulicom i činilo se da to brujanje nikada neće prestati. Beše to jedno od onih vrelih mediteranskih podneva kada se jaje moglo da isprži na trotoaru.
Nisam znao gde ću. Često sam voleo da tumaram ulicama prosto onako, bez nekog posebnog cilja. Kad čovek ima cilj on zna čemu teži, ali ga taj cilj opterećuje. Čovek teži cilju, ponekad ga ostvari i onda može da padne u depresiju. Često se ljudi ubijaju nakon što su ostvarili svoj životni cilj…
Iz kafića je treštala muzika. Tu se uveče okupljaše mladi ljudi željni provoda. Nekada sam i sâm bio jedan od onih koji su čeznuli za zezanjem, ali sad više ne. Sada sam bio jedino željan dobroga piva.
Spuštao sam se stepeništem kroz masu ka glavnom gradskom trgu. Okolo su se muvali neki turisti sa fotoaparatima. Slučajno munuh jednog od njih u prolazu, izvinih se i produžih dalje. Iz okolnih gostionica osećao se miris dimljene ribe.
Spustio sam se na “pjacu”. Jedva se moglo kretati od gomile. Svetina je nailazila u talasima, sve jedan veći od drugog, i prosto me nosila. Izvukoh se i pođoh sunčanom stranom trga, no tada spazih nešto što me natera da stanem kao ukopan.
Na malome zidu, koji kao da je iznikao ni iz čega, sedela je devojka. Venera joj nije mogla biti ravna. Imala je dugu kosu, svetlu, oprljenu od sunca a talasastu i ona joj je padala niz ramena i leđa. Sedela je tako sa dugim nogama, prekrštenim, i zurila u nešto. Ona je bila anđeo.
Zaboravih na pivo, na sunce i gomilu, zaboravio sam tada na sve oko sebe, postojala je samo ona. Stajao sam tako neko vreme i piljio u nju dok mi je srce snažno lupalo. Ne znam kako, ali noge su mi se same pokrenule i ja počeh da joj se približavam. Približavao sam se odlučno, kao da ću osvojiti Monblan. Ali ona nije bila Monblan. Bila je nešto drugo…
Tek kada sam prišao na par koraka od nje, probijajući se kroz gužvu na trgu, videh da kraj nje na zidu sedi jedan muškarac. Nije sedeo sasvim uz nju, ali ipak dovoljno blizu da čovek shvati kako između njih dvoje ima nečega. Muškarac je imao razdrljenu košulju na kojoj su visile naočari za sunce. Moglo mu je biti četrdeset godina, možda i koja više.
Za momenat sam zastao, ne skidajući pogled sa njih. Ona me je privlačila magnetski, neopisivo, ali tu je bio i mužjak. Gledali su u svetinu, on pažljivo i zainteresovano, ona nekako odsutno, kao da je mislila na nešto drugo. Prosto je gledala kroz svetinu, ali ne u nju. Nisu izgledali srećni.
Samo sam trenutak razmišljao šta da radim, ali nešto se u meni prelomilo i ja odlučno stupih napred, još uvek se probijajući kroz uzavrelu masu. Najzad sam prišao samom zidu i ne znam šta mi bi, tek, jednim pokretom se umuvah između njih dvoje iskoristivši ono malo slobodnog prostora između njih na vrelome zidu.
On me smesta začuđeno pogleda, no ne reče ništa dok se devojka nije ni osvrnula na moj drski “upad”. I dalje je gledala neku zamišljenu tačku u daljini dok joj se kosa mrsila na laganom povetacrcu. Za nekoga sa strane čitava situacija mogla je da izgleda glupo, čak komično, ali ja sam se osećao toliko uzbuđen da nisam ni mogao razmišljati o bilo čemu osim o njoj, mojoj boginji. Jednostavno, ona je bila san. Želeo sam u tome snu da uživam što je moguće duže.
“Vi ste voajer?” – upita me najzad muškarac. “Ili nešto slično?”
“Ne”, odgovorih ne skidajući pogled sa nje. “Ni blizu toga.”
“Ali vam se digao na moju Bibi”, reče bacivši pogled na ispupčenje na mojim pantalonama. Bilo me je sramota.
Znači zove se Bibi, pomislih. Bibi, ponovih u sebi. Čudno ime. Mora da je Francuskinja ili Švajcarkinja. One ponekad imaju takva imena.
“Nije joj to pravo ime”, reče muškarac kao da je pogodio o čemu razmišljam. “To sam ime ja sada izmislio, ovog trenutka. Volim da izmišljam imena ljudima i životinjama. Pre nego što ste vi upali buljio sam u svetinu koja je prolazila i trudio se da ponekom zadam ime. Moju verziju njegovog imena, razumete li? Ne? Ah, svejedno. Ali ovde je tako dosadno.”
Ćutao sam i gotovo bezobrazno piljio u nju. Sada sam počeo da obraćam pažnju na detalje na njenome licu. Usne joj bejahu punačke, senzualne, boje trule višnje. Oči tirkizne, prozračne, pomalo hladne, gledale su i dalje nekud daleko. Muškarac je nešto govorio, ali ga ja nisam čuo. Čuo sam jedino otkucaje sopstvenog srca koje je tuklo sve jače i jače.
O vratu je devojci visio jedan medaljon. Pogledah u njega. Pisalo je nešto na latinskom, što nisam mogao razumeti. Jedva se uzdržah da joj se ne obratim, po prvi put, da skrenem pažnju na sebe i da je pitam šta znače te misteriozne reči na latinskom jeziku.
Pogledao sam je u lice. Ono se polagano smešilo. Usne su joj se razvlačile u osmeh, jer je osećala moje požudne i nespretne poglede na sebi, i u jednom trenutku mi se učinilo kao da će prasnuti u glasan smeh. Smešila se, ali me nije udostojila ni najmanjeg pogleda. To me je pogodilo.
“Ja sam arhitekta”, reče muškarac brišući naočare za sunce. “Projektujem zgrade kao što je ona tamo. Šta kažete na tu zgradu? Bilo koje zdanje u ovome gradu moglo bi da bude moje delo samo da sam živeo dvesta godina ranije”.
Slušao sam ga i bio mi je odvratan. Pa ona njegova košulja na cvetiće… Gde je samo našla toga debila, pitao sam se u sebi, a njemu sam zavideo. Snob je od glave do pete.
Sunce je pržilo i zid na kome smo sedeli bio je sve topliji što se osetilo svaki put kada bih pokušao dlanovima da se oduprem o njega. Osećao sam sopstveni znoj i situacija mi se činila sve manje podnošljivom. Pa ipak, nisam se micao i očekivao sam da ona nešto kaže.
Ali nije govorila ništa. Samo je blago klatila dugim, vitkom nogama. Imala je bele sandale sa visokom potpeticom, a nokti na nogama bili joj boje meda. Na sandalama je koža popucala na više mesta.
Tada, kada sam najmanje očekivao, ona se okrenula k meni. Njen pogled sasekao me je u dnu stomaka. Dugo sam se pripremao za taj trenutak, a sada kada je najzad došao oborio sam pogled u stranu. Osećao sam se uhvaćen u sopstvenu zamku i bio sam tako jadan.
“Hoćete li me najzad muvati ili ste prosto još jedan drkadžija?” – pitala je takvim tonom od koga se malo otreznih. Njen glas mi se učini poznat. U trenutku mi postade jasno zašto su zbog žena izbijali ratovi.
“Palim se na vas”, rekoh, i u tom trenutku oboje prasnuše u smeh. Muškarac stavi naočare za sunce na glavu pa reče:
“Dragi moj prijatelju, ili već ko ste, takvih koji se pale na nju imamo za izvoz. Recite nešto malo originalnije, da vidimo imate li kod nje šanse ili ne.”
Pogledao sam sa moje leve strane. Ona me je ljubopitljivo posmatrala sa kurvinskim osmehom na licu. Sa desne strane bio mi je arhitekta i skoro mi se uneo u facu.
“Izvinite što sam došao ovde. To je bila greška. Glupo sa moje strane”, izustih i ustadoh da idem. Ali muškarac me blago uhvati za podlakticu.
“Ne budite na kraj srca. Mi vam ništa ne zameramo. Naprotiv, baš ste nam simpatični. Zar ne, Šeri?”
Devojka potvrdno klimnu glavom. Sada je postala Šeri. Nisam znao njeno pravo ime, no to nije ni bilo važno. Svi su hteli da je povale, uključujući i mene, i nikom nije bilo bitno kako se ona uopšte zove.
Seo sam ponovo na vreli zid, polako, kao na “slou moušnu”. Muškarac razvi svoje odvratne usne u odobravajući osmeh. Ličio je na nekog nastranog kaluđera. Ali sam mu zavideo, još kako.
“Pogledajte onu zgradu”, rekao je on. “Zar vas ne podseća na falus?” Devojka se nasmeja. “Sve visoke zgrade pomalo podsećaju na falus i u slavu falusa ja ih i projektujem”.
Pomislih da je možda peder i bi mi lakše oko srca. Možda ne tuca on nju nego ona njega nekim veštačkim falusom. Odakle mu samo ta reč – falus?
“Žedan sam, gospodine. A i vrućina je. Izvinite me, ali stvarno bih morao da krenem”, promrljah trudeći se da zvučim što je moguće uljudnije ni sam ne znajući zašto.
Arhitekta se trže. “Što se tiče žeđi, to ćemo odmah da sredimo. Garson!” – povika on konobaru iz susedne kafane. “Budi tako dobar pa donesi tri limunade”.
Ja pogledah u moju boginju, pa u njega, pa opet u nju. Bojao sam se ako prihvatim piće da će me opet ismevati. Ali želja da budem pored nje bila je jača i od stida.
“U redu”, rekoh. “Može limunada. Ali pod uslovom da ja častim.”
Arhitekta nije hteo ni da čuje. “Dragi gospodine”, rekao je. “Čuvajte novac za moju Šeri, ona ima velike prohteve, trebaće vam”.
Pomislih šta je pisac hteo da kaže te sam zaključio da njih dvoje verovatno nisu u ljubavnoj šemi. On je ili peder ili makro, a možda i jedno i drugo. Ali ne bi trebao da mi bude prepreka da dođem do nje, makar samo da je pozajmim.
Konobar ubrzo doleprša sa tri limunade na tacni. Na osnovu njegovog dijaloga sa arhitektom, shvatih da su se njih dvojica dobro poznavali.
Kada je kelneru platio i častio ga napojnicom, arhitekta me privuče sebi. Govorio je tiho, šapatom:
“Dragi prijatelju, znam da želite da je opalite, da žudite za tim i to je sasvim normalno. Pružiću vam šansu. Otići ću do marine da kupim mušice za pecanje, a vi za to vreme obavite radnju. Postoji samo jedan uslov: da to bude ovde, na ovome zidu i nikuda drugde!”
Nisam mogao da verujem svojim ušima. Ovaj čovek je verovatno prokleti bolesnik ili je sišao s uma.
“Da li ste vi normalni?” – viknuh da je i ona čula. “Zar ovde, na glavnom trgu, pred stotinu ljudi da radim takve stvari?” Okrenuh se k njoj i zapanjih se kada je i ona počela odobravajući da klima glavom.
“Oboje ste šašavi. Pa to je potpuno suludo! Osim toga, policija bi nas uhapsila. Kako vam tako nešto uopšte pada na pamet?”
Bio sam sav uzrujan. Prosuh svoju limunadu na kaldrmu. Počeo sam ubeđivati devojku da odemo do moga hotela koji je bio blizu. Ali ona nije htela ni da čuje.
Tada me arhitekta stane smirivati i savetovati da prihvatim njegovu “ponudu”.
“To vam je jedina šansa da vodite ljubav sa njom. Pogledajte je dobro. Možda vam više nikada u životu neće pasti u naručje takva neka. Ja ću biti odsutan, zar vam to nije dovoljno? U vreme kada ljudi lete na mesec, i dalje od njega, ševa na javnom mestu nije nikakvo čudo. A što se hapšenja tiče, ne brinite. U ovome gradu još niko nije uhapšen zbog ljubavi”.
Nisam znao šta da radim i došlo mi je da iskočim iz svoje kože. U mislima sam već video sebe kako ležim na golome zidu od crvene cigle. Ja na leđima, a ona me polako zajaši pa zajedno tonemo u dubine ekstaze i ulazimo kroz vrata od raja. Ali se prenuh.
“Vi mislite samo na seks, to je evidentno. Ako već možete da razmišljate o seksu pred stotinu ljudi, zašto ne biste mogli i da ga upražnjavate pred njima. Po meni, to je licemerje. To znači izigravati lažnog moralistu.”
Osećao sam da je taj bonvivan pomalo u pravu, ali ja jednostavno nisam mogao o nekim stvarima da razmišljam na njegov način. Šta bi ljudi mislili o meni kada bih pokušao da uradim tako nešto? Ne, ne, ja na to ne smem ni da pomislim.
Strah nadvlada želju, stid nadvlada strast. Znao sam da nikad neću moći da je imam i bi mi krivo što sam se uopšte upuštao u tako nešto. Ustali smo od zida gotovo istovremeno, ja da bih otišao u svoju hotelsku sobu, a oni pretpostavljam do marine. Dok sam se udaljavao bez pozdrava čuh kako se njih dvoje kikoću. Prošao sam dvadesetak koraka trgom i okrenuo se. Njih dvoje nisu otišli u pravcu marine, već su se peli spiralnim stepenicama ka jednom restoranu. Ona mi je mahala i smešila mi se. Okrenuh glavu.
Nekako baš tada počeše prve kišne kapi da bi se zatim nebo prolomilo uz pravi letnji pljusak. Iz džepa sam izvukao platneni kačket i stavio ga na glavu. Stavio sam ga pažljivo da mi ne bi pokvario frizuru.
Fascinantnu zbirku priča Romeo Casanove “NA VRELOME ZIDU” možete naručiti na e-mail info@internetmagazin.rs , sa potpisom autora.
Fenomenalna priča !