Putovanja
30. maj 2011.
REPORTER „INTERNET MAGAZINA“ U POSETI PRESTONICI VELIKE RUSIJE
Velegrad sa dušom
Moskva. Pojam slobode, pobede, života, ljubavi, kulture, duhovnosti… Istorija svetog grada, stara 850 godina, ispisana je zlatnim slovima, ali i obojena krvlju. Još od one davne 1147. godine, kada je Jurij Dolgoruki osnovao tvrđavu na pustom mestu, kraj reke po kojoj će i dobiti ime.
Odakle početi priču o glavnom gradu velike Rusije? Da li od slavnog Kremlja, čije kule i zidine čuvaju vekovne i nedokučive tajne, ili od Crvenog trga, na kome večitim snom spava Lenjin, “mesija“ koji je naglavačke okrenuo svet? Možda od Boljšog teatra, hrama kulture? Ili od crkve Hrista Spasitelja, čija se zlatna kupola preslikava na talasima reke Moskve koja svoju vodu predaje modrozelenoj Oki, a ova Volgi, svetoj reci svih Rusa ?
Sve je to Moskva, i mnogo više od toga. Za Ruse, ona je matuška, kojoj pevaju pesme i za koju čuvaju svu dobrotu svoje plemenite slovenske duše. Moskva je središte Rusije, a od nje – nema se više kuda. Šta god da se sretne i gde god da se ode, veće lepote čovek neće da vidi, ili i ako vidi, neće umeti da je – doživi i shvati. Beskrajna je Rusija, nežna u svojoj nevinosti, mistična u legendama koje je prate, surova i prefinjena u isti mah, kap meda i krvi u jednom bokalu.
Kad čovek prvi put kroči u Moskvu, obuzme ga neutešno osećanje usamljenosti, jer čovek je tako sitan u tom ljudskom mravinjaku od 12 miliona duša, stešnjen između širokih bulevara i ogromnih zdanja sa neonskim reklamama. Ali, to je samo prvi utisak, koji zavarava. Moskvu je potrebno shvatiti, da bi je čovek zavoleo, da bi se opustio, da bi uživao. A tada, sa zaprepašćenjem ustanovi da Moskva nije običan grad, poput tolikih drugih megalopolisa, da se ona ne može ukalupiti, da je ona posebna i jedinstvena, pa je valjda i zbog toga magnetskom snagom privlačila sve osvajače, i Džingis – Kana, i Napolena i Hitlera. Tuđinac je mnogo puta pokušavao da ukroti tu neosvojivu i plahovitu silu koja je odvajkada izbijala iz svetih zidina Kremlja, ali je pred surovim zidinama – polomio zube. Sveti Georgije, simbol magičnog grada, ubio je aždaju, a Moskva je ostala ruska.
Nikada neće biti razjašnjena tajna zbog čega se Crveni trg zapravo naziva – „Krasni“? Da li zbog boje zidina Kremlja, koje su crvene, ili zbog krvi koja se na ovom magičnom mestu prolila toliko puta u toku njegove istorije? Kako reč „krasni“ označava i lepotu, moguće je da su ga Rusi, opčinjeni njegovom magijom i koliritom boja kojima se preliva s prvim sunčevim zracima nazvali – „lepim“? Može i jedno i drugo. Glavni trg Moskve i čitave Rusije i crven je i lep istovremeno, i mnogo više od toga. On je i sveto i ukleto mesto, i strašno i mistično poprište, i pozornica najdubljih emocija. Patriotskih, kada krenu povorke za Paradu pobede, religioznih, kada se hodočasnici vinu u pohode Hramu Vailija Blaženog, toliko lepom i uzvišenom, da je car Ivan Grozni, legenda kaže, naredio da se graditelj ove crkve oslepi, kako više nikada u svom životu ne bi napravio nešto tako divno i veličanstveno. Turističkih, kada savremeni invazori sa foto aparatima pođu da slikaju i da se oduševljavaju prizorima što ih okružuju. A čovek, zaista, ne zna čemu pre da se divi. Da li dostojanstvenom Kremlju, ili pak Hramu sa kitnjastim šatorastim kupolama? Da li fascinantnoj građevini Državnog univerzalnog magazina (GUM) iz 19. veka, ili susednoj palati Istorijskog muzeja gde se turisti za par desetina rublji mogu fotografisati sa Lenjinom i Karlom Marksom, sa Petrom Velikim ili Ivanom Groznim, u čije su odore “ušetali” ulični umetnici?
Spoj starog i novog… Palate nekadašnjih kneževa,sa neobičnim ornamentima, uz savremene hotele. Patetične ulice, sa senkama prošlosti nad njima, uz grdosije od zgradurina. Cvetne aleje i vodoskoci, a pored njih moderne avenije po kojima jurcaju besne, krilate limuzine. Pažnju turista privlači sedam visokih zdanja, zidanih u vreme Staljina, koje nazivaju – “sedam sestara”. Sestre su građene skoro u istom stilu, sa raskošno ukrašenim fasadama i visokim tornjem, na čijem vrhu blista zvezda petokraka. Ali, ona najnovija, ultramoderna Moskva, niče u rejonu Presnenski i pravo je čudo savremene građevinske tehnike. To je poslovni centar “Moskva”, sa “svemirskim” oblakoderima od po pedeset, šezdeset, pa i sto spratova, koji treba da bude završen do 2018. godine i gde će da budu smeštena sedišta ogromnih ruskih i svetskih trgovačko – industrijskih kompanija.
Moskva je čarobna, stroga i dostojanstvena, moćni je to velegrad sa nepreglednim prostranstvima, rekama automobila, vozova, brodova, bujicom ljudi koji stalno nekuda žure. Velika je Moskva, veća nego što bi se to rečima dalo opisati, pa ipak nema u njoj takve otuđenosti kao u Parizu, Londonu… Moskva ima – dušu, a ima je zato što u njoj žive ljudi koji tu dušu poseduju i neguju. I koji poštuju tradiciju, svoju prošlost, poreklo i veru. Poslednih deceniju i po, Moskva – kao i čitava Rusija – doživljava ekonomsku ekspanziju, primetan je napredak u standardu građana, a koliko je bogatstvo nagomilano u metropolisu Rusije, svedoči i podatak da je Moskva po broju bilionera (čak 79 !) pretekla Nujork. Ni u jednom drugom gradu na svetu ne živi više bogataša nego u Moskvi, pa su i cene – astronomske. Ipak, mnogo šta je jeftinije nego kod nas, u prvom redu benzin i osnovne životne namirnice, poput hleba, na primer.
Moskva je neodoljiva na jesen, kada se zlatne boje raspu po kupolama kremaljskih crkava, lepa je i na proleće kada sva priroda oživi i parkovi se rascvetaju, lepa je na leto kada rekom Moskvom plove brodovi sve do daleke Volge… Ali je, čini se, najlepša zimi, kad počinje snežna bajka, romantična, idilična. Kad mitovi oživljavaju, a kule na Crvenom trgu dobiju pokrivač od belog satena.
Moskva je fascinantna, a tek Moskovljanke… O slovenskim lepoticama i njihovom šarmu mnogo je pisano i pričano, pa ipak nek bude dopušteno autoru ovog teksta da bude malo i subjektivan kad kaže da je Bog stvorio Evu u liku – ruske princeze. Otmene i skromne, kulturne i prirodne, ženstvene i strastvene, Moskovljanke zaslužuju desetku za “umetnički dojam”.
Ulica Arbat u Moskvi
Rusija je oduvek bila svet za sebe, a Moskva – država u državi. Ko će razumeti Ruse, taj epski narod, koji se u svojoj burnoj istoriji napatio Isusovim mukama? Kaže se: „Pije k`o Rus“ – ne bez razloga. U Moskvi se alkoholišu skoro svi, i stari i mladi, i muškarci i žene, to je ovde jednostavno normalna stvar. Kada se napiju, prave gluposti i sebi i drugima, a kada se otrezne – idu u ckrvu na pokajanje. Možda se može razumeti potreba za žestokim pićem u zemlji gde surova zima vlada u proseku sedam meseci godišnje, ali votka je za Ruse nešto više od običnog pića. Njeno ispijanje jeste ovde svojevsrni ritual, skoro kao dokazivanje nacionalnog identiteta, a ne treba zanemariti ni činjenicu da Rusi, kao temperamentan narod, uvek imaju potrebu za adrenalinom. Tako su, na primer, još u Srednjem veku izmislili jurnjavu “trojkama”, saonicama koje su vukli konji i taj običaj se do danas zadržao prilikom nekih posebnih ceremonija ili svečanosti što prate stare narodne običaje.
Moskva je lepa i nad zemljom i – ispod nje. Metro u glavnom gradu Rusije predstavlja pravu galeriju umetnosti i videti njega – to je svojevrstan estetski doživljaj. Mozaici, reljefi, statue, slike i raskošni lusteri u stanicama podzemne železnice, postavljeni u vreme „baćuške“ Staljina, sigurno su unikat na svetu. Čak ni prenaglašen socrealistički stil ne umanjuje raskoš i sjaj ovih podzemnih galerija, posebno ako se imaju u vidu uslovi pod kojima su stanice „Metropolitena imena Lenjina“ izgrađene (mnoge su otvorene u teškim ratnim i poratnim godinama). Kada je reč o funkcionalnosti moskovske podzemne železnice, može se reći da je ona jedna od najboljih u Evropi. Dnevno se njome preveze 9 miliona putnika, pa metro u Moskvi sačinjava „krvotok“ grada.
Za razliku od komunističkog vremena, kada su bili zanemareni, carski dvorci, parkovi i vile u Moskvi i Podmoskovlju danas sijaju punim sjajem i predstavljaju neizostavan deo turističke, kulturne i umetničke ponude grada. Ne zna se koja je „usadba“ lepša i atraktivnija, da li Kuskovo, „moskovski Versaj“, gde je bogati grof Šermentjev organizovao raskošne žurke, ili Ostankino, u kojem su kmetovi priređivali pozorišne predstave za svoje gazde plemićke krvi. Da li Kolomensko, park – šuma sa crkvama pod zaštitom UNESKO-a, ili pak Caricino, gde je dvorac nekada moćne imperatorke Katarine Velike sada renoviran i pretvoren u raskošni muzej… Doživeti Moskvu ne znači i doživeti Rusiju, ali doživeti Rusiju bez Moskve – bilo bi nezamislivo!
Marko Daković
——————————————————————————————————————————————————————————————————————————————–
24. jun 2010.
Milano je najveći poslovni centar Italije i grad koji nikog ne ostavlja ravnodušnim
Metropola mode i glamura
Kada se spomene Milano, prve asocijacije su: Armani, Skala, Berluskoni, San Siro, a pre svega gotička katedrala posivela od smoga koja je prvorazredno nacionalno blago Italijana i gde vernici jedva uspevaju da sačuvaju jedan svoj kutak od najezde znatiželjnih turista. Putniku koji prvi put dolazi u najveći industrijski centar Italije grad Sforce, kardinala Boromea i lukavog Đovani Galeaca Viskontija deluje pomalo turobno, sa unformisanim velikim zdanjima, saobraćajnom gužvom i maglom što se uvlači skoro pod kožu, međutim Milano je potrebno dobro upoznati da biste ga zavoleli. A da bi se takav jedan velegrad «apsolivirao» nije dovoljno čak ni nedelju dana.
Sve u Milanu počinje i sve se završava na Pjaci Duomo. Čuveni arhitekta Mengoni mora da je bio vidovit kada je još šezdesetih godina 19. veka projektovao takav trg koji će u budućnosti biti fokus društvenog života jednog prosperitetnog grada i kojim će se Milanezi ponositi. Dva su zdanja posebno upečatljiva na Duomu – veličanstvena katedrala koju su zidali od 14. veka naovamo i Galerija Viktora Emanuela. Malo je i dva filma u fotoaparatu ako želite da ovekovečite lepote jedne od najvećih hrišćanskih crkava koja može da primi 40.000 ljudi i koju su eksperti već davno proglasili jednim od svetskih čuda. I čovek ne zna čemu pre da se divi – belom mermeru sa jezera Komo koji potencira svu raskoš ove velike božje kuće ili umetničkim statuama kojih ima oko 2000, računajući i onu najlepšu, «Madoninu» na tornju visokom 108 metara odakle se ceo grad vidi kao na dlanu. Dole, pak, na trgu, ulazite u čuvenu Galeriju koja vas vodi pravo do još čuvenije operske kuće, famozne «Skale». A ako poželite malo da odmorite noge i osvežite se, na raspolaganju su vam sve svetske kuhinje, od domaće italijanske, do indijske, tajlandske, meksikanske…
Ljubitelji «najvažnije sporedne stvari na svetu« svakako neće propustiti priliku da posete San Siro, slavni fudbalski stadion na kojem igraju dva velika kluba, Inter i Milan. Ljuti gradski rivali po konkurenciji koja vlada između njih podsećaju na Partizan i Crvenu zvezdu, samo što postoje neke zaista upečatljive razlike. Milanski giganti igraju na istom stadionu, njihovi simpatizeri retko kada «ukrste pesnice«, a reč je o evropskim fudbalskim brendovima kojima naši klubovi po rezultatima na međunarodnoj sceni, a i budžetu mogu samo da – zavide.
Nabrajati sve znamenitosti Milana bio bi Sizifov posao, ali možda je čak i teže upoznati naličja ovoga megalopolisa u kojem je vreme dragoceno, pa se stoga valjda i satovi nalaze iskatnuti skoro na svakom koraku. «Sono in ritardo« (kasnim) – uzrečica je koja se najčešće spominje na ulici, u svakodnevnoj komunikaciji. U Milanu se pravi novac, a na jugu Italije se kulira. Milano je veliki proizvođač i još veći potrošač, sa kosmopolitskim «šmekom», socijalnim protivrečnostima i svim što uz to ide. To je prestonica mode u kojem se dnevno održi mali milion kastinga, a samo retke srećnice uspevaju i da opstanu. Ne mali je broj devojaka sa istoka Evrope, pa čak i iz Srbije, koje neslavno završe karijeru u jednom od bordela.
A kada čoveku bude lutanja preko glave, i kad mu dođe da odmori dušu i oplemeni je nečim zaista nesvakidašnjim, može da skokne do slikarske riznice «Brera» ili do kitnjaste crkve «Santa Marija dele Gracije» tamo na zapadu grada i da «napari oči« genijalnim Da Vinčijem. «Tajna večera», malo oštećena ali još uvek jedisntvena, pleni svojim dostojanstvom, lepotom suptilne renesanse. I ne mari što je ulaznica za ovu atrakciju 15 eura, gužva ispred crkve u kojoj se famozna freska nalazi primetna je u svako doba dana. Besmrtni Leonardo, koji je pola svog radnog veka proveo upravo u gradu o kojem je reč, to i zaslužuje.
Marko Daković
———————————————————————————————————————–
Brendovi na (s)ceni
Skoro svi najveći italijanski modni brendovi nalaze se u Milanu. Ulica Montenapoleone, istočno od Duoma, simbol je glamura bogate italijanske modne i poslovne metropole. A što se tiče čuvene, već spomenute Galerije Viktora Emanuela, ona je često pretvorena u modnu pistu kojom defiluju - najslavnije manekenke i foto-modeli.
__________________________________________________________________________________________________________________________
REPORTER «INTERNET MAGAZINA» U POSETI ZAVODLJIVOJ ANTALIJI
Neuporedivi zagrljaj Orijenta
Planine Taurus kao kruna uzdižu se iznad najvećeg turskog letovališta na Mediteranu. Milion stanovnika koji žive od turizma, 400.000 posetilaca u špicu sezone
Naspram aerodroma u Antaliji naš Surčin izgleda kao kakva provincijska vazdušna luka. Frekvencija putnika u prvom turističkom centru Male Azije tolika je da bezmalo svaki minut nebo nad bisernom obalom Sredozemlja zapa-ra koji mlaznjak «Siberije», «Erfransa», «Alitalije»… Već na prvi pogled namerniku koji nikada pre nije bio u ovome delu Turske postaje jasno u kakav je metropolis dospeo, a impresivan utisak ne kvari ni Celzijusovih plus 46.
Antalija – to je milion Turaka što žive skoro isključivo od turizma i još 400.000 turista pride u špicu sezone. Antalija – to je smaragdni zaliv, jedan od najlepših na Mediteranu. Antalija – to je zagrljaj Orijenta, saobraćajna ludnica kojoj teško da ima pandana u Maloj Aziji, to je najveći turski akvapark, to su vodopadi koji u more nanose reke sa visokih gora…
U rajskom vrtu
S obzirom na magičnu privlačnost zaliva u podnožju planina Taurus, nije nikakvo čudo da je područje Antalije bilo naseljeno još pre 3200 godina. Grci su se ovde prilično davno kolonizovali, a zatim izmešali sa lokalnim stanovništvom. Predanje kaže da je sam grad utemeljen 159. godine pre nove ere od strane kralja Atalusa koji mu i daje ime (Atalia). Mnogi svetski putnici i vladari još u antičko doba otkrivali su lepotu ove regije, među njima i car Hadrijan, koji je Antaliju počastvovao svojom posetom 130. godine nove ere. Kao omaž rimskom imperatoru, u gradu je podignuta monumentalna kapija koja je danas jedno od omiljenih stecišta turista.
Antalija ne spada u one gradove koji obaraju s nogu svojom lepotom i znamenitostima. Osim stare varoši Kaleiči, oivičene modernim bulevarima, lepe marine i već spomenutog Hadrijanovog slavoluka, u prvom turističkom centru Male Azije skoro da ne postoji ništa spektakularno. Čak i Jivli minaret, simbol Antalije koji dominira starim delom grada ne spada u arhitektonske bisere. Ono što je, u stvari, najlepše u Antaliji to je obilje zelenila, suptropska vegetacija kakve nema nigde u Turskoj, čak ni na čuvenoj Egejskoj obali koja vrvi od staro-grčkih spomenika, istorije i hramova. Teško da ćete naći neku vilu u gradu bez bašte, skver bez zelenila koje se čuva i neguje, licka i uređuje po ukusu Anadolaca. Posebna atrakcija Antalije nije u Antaliji, već – malo podalje od grada, u oblasti Lara. Tu bezbrojni turisti mogu da uživaju u vodopadu koji se sunovraćuje u more sa visine od pedeset i kusur metara.
Plaža «Konja alta» prostire se kilometrima zapadno od središta grada, okružena hotelima iz hiljadu jedne noći. Njen sitni pesak lepi se za tabane kao taksena marka i mami hiljade kupača koji spas od nesnosne žege nalaze u talasima Mediterana.
Retko gde se možete istovremeno kupati i gledati u snežne vrhove planina, kao na «Alti», čiji se atraktivni kafići noću pretvaraju u diskoteke iz kojih trešti orijentalni melos.
Umetnost cenkanja
Oni što se iole razumeju u stranice istorije, čuli su za Kemala Ataturka. Reč je o ocu savremene turske države, pravom vizionaru koji je utro put nekada zaostaloj malo-azijskoj feudalnoj zemlji u Evropu. Kao što je u SFRJ glavna ulica u svim varošima nosila Brozovo ime, tako se u Turskoj po pravilu najlepši korzo zove po Ataturku. Naravno, ni Antalija u tom pogledu nije izuzetak – bulevar što vodi tik pored starog gradskog jezgra ponosi se imenom oca nacije. Baš usred Ataturkove ulice smestio se nezaobilazni Mekdonalds, u luksuznoj šoping zoni krcatoj firmiranom robom.
Biti u Turskoj, a ne pazariti koji kožnjak ili parčence zlata – to je kao vratiti se iz Trsta bez cipela. Naravno, morate biti dobro spremni i naoštreni na cenkanje, jer u Maloj Aziji ono gotovo da se podrazumeva. Ko nema živaca, a ni vremena da se pogađa, moglo bi mu se desiti da koju sitnicu plati višestruko više od njene realne cene, o jakni ili osamnaestokaratnoj narukvici da i ne govorimo.
Živeo sam u zabludi da su naši vozači kamikaze, sve dok nisam video kako se za volanom vladaju «braća» Turci. U predgrađu Antalije bukvalno vozi ko kako i kojom stranom ulice stigne, a u opticaju su sva prevozna sredstva. Počev od oldtajmera, preko mini autobusa «dolmuša» pa do modernih imuzina. Semafori? Šalite se! Signalizacije, baš kao i znakova ima samo u najužoj zoni grada. Tamo gde se skoro sve linije gradskog saobraćaja ukrštaju stvarajući nesnosnu kakofoniju svojim sirenama.
Posle svega, mogu da budem zahvalan prijateljima koji su mi baš Antaliju fiksirali kao dobitnu kombinaciju za jedan par ekselans odmor. A za vas, koji se još dvoumite gde da odete na neko sledeće letovanje, jedan diskretan savet: predrasude ostavite kod kuće, naoružajte se osmehom i – prepustite neuporedivom zagrljaju Orijenta
Marko Daković
«Nataše»
Antalija je pravi raj za «baćuške». Rusa ima skoro koliko i Turaka, baškare se po peščanim plažama, ostavljaju milione dolara po dućanima. Što se tiče «Nataša», kako
meštani od milošte zovu Ruskinje, one se u prestonici turskog turizma bave gotovo svim i svačim, između ostalog i «najstarijim zanatom na svetu».
Dolmuš
Onaj kome bi palo na pamet da kritikuje naš gradski saobraćaj, trebalo bi da se malo provoza dolmušom. Reporter «IM-a» pristao je na takvu žrtvu uveren da će mu
vožnja spomenutim minibusom pružiti inspiraciju za pisani materijal o Antaliji i – nije pogrešio. Dolmuš stanica nema, dovoljno je da dignete ruku i konzerva staje. Ako vam se posreći te ne ispadnete kroz otvorena vrata na busu, stižete na željeno odredište okupani znojem i temeljno izgaženi. Ipak, teško da bi se iz kojeg drugog prevoznog sredstva bolje mogle upoznati živopisne ulice ovog milionskog grada.