Putovanja
24. jun 2010.
Milano je najveći poslovni centar Italije i grad koji nikog ne ostavlja ravnodušnim
Metropola mode i glamura
Kada se spomene Milano, prve asocijacije su: Armani, Skala, Berluskoni, San Siro, a pre svega gotička katedrala posivela od smoga koja je prvorazredno nacionalno blago Italijana i gde vernici jedva uspevaju da sačuvaju jedan svoj kutak od najezde znatiželjnih turista. Putniku koji prvi put dolazi u najveći industrijski centar Italije grad Sforce, kardinala Boromea i lukavog Đovani Galeaca Viskontija deluje pomalo turobno, sa unformisanim velikim zdanjima, saobraćajnom gužvom i maglom što se uvlači skoro pod kožu, međutim Milano je potrebno dobro upoznati da biste ga zavoleli. A da bi se takav jedan velegrad «apsolivirao» nije dovoljno čak ni nedelju dana.
Sve u Milanu počinje i sve se završava na Pjaci Duomo. Čuveni arhitekta Mengoni mora da je bio vidovit kada je još šezdesetih godina 19. veka projektovao takav trg koji će u budućnosti biti fokus društvenog života jednog prosperitetnog grada i kojim će se Milanezi ponositi. Dva su zdanja posebno upečatljiva na Duomu – veličanstvena katedrala koju su zidali od 14. veka naovamo i Galerija Viktora Emanuela. Malo je i dva filma u fotoaparatu ako želite da ovekovečite lepote jedne od najvećih hrišćanskih crkava koja može da primi 40.000 ljudi i koju su eksperti već davno proglasili jednim od svetskih čuda. I čovek ne zna čemu pre da se divi – belom mermeru sa jezera Komo koji potencira svu raskoš ove velike božje kuće ili umetničkim statuama kojih ima oko 2000, računajući i onu najlepšu, «Madoninu» na tornju visokom 108 metara odakle se ceo grad vidi kao na dlanu. Dole, pak, na trgu, ulazite u čuvenu Galeriju koja vas vodi pravo do još čuvenije operske kuće, famozne «Skale». A ako poželite malo da odmorite noge i osvežite se, na raspolaganju su vam sve svetske kuhinje, od domaće italijanske, do indijske, tajlandske, meksikanske…
Ljubitelji «najvažnije sporedne stvari na svetu« svakako neće propustiti priliku da posete San Siro, slavni fudbalski stadion na kojem igraju dva velika kluba, Inter i Milan. Ljuti gradski rivali po konkurenciji koja vlada između njih podsećaju na Partizan i Crvenu zvezdu, samo što postoje neke zaista upečatljive razlike. Milanski giganti igraju na istom stadionu, njihovi simpatizeri retko kada «ukrste pesnice«, a reč je o evropskim fudbalskim brendovima kojima naši klubovi po rezultatima na međunarodnoj sceni, a i budžetu mogu samo da – zavide.
Nabrajati sve znamenitosti Milana bio bi Sizifov posao, ali možda je čak i teže upoznati naličja ovoga megalopolisa u kojem je vreme dragoceno, pa se stoga valjda i satovi nalaze iskatnuti skoro na svakom koraku. «Sono in ritardo« (kasnim) – uzrečica je koja se najčešće spominje na ulici, u svakodnevnoj komunikaciji. U Milanu se pravi novac, a na jugu Italije se kulira. Milano je veliki proizvođač i još veći potrošač, sa kosmopolitskim «šmekom», socijalnim protivrečnostima i svim što uz to ide. To je prestonica mode u kojem se dnevno održi mali milion kastinga, a samo retke srećnice uspevaju i da opstanu. Ne mali je broj devojaka sa istoka Evrope, pa čak i iz Srbije, koje neslavno završe karijeru u jednom od bordela.
A kada čoveku bude lutanja preko glave, i kad mu dođe da odmori dušu i oplemeni je nečim zaista nesvakidašnjim, može da skokne do slikarske riznice «Brera» ili do kitnjaste crkve «Santa Marija dele Gracije» tamo na zapadu grada i da «napari oči« genijalnim Da Vinčijem. «Tajna večera», malo oštećena ali još uvek jedisntvena, pleni svojim dostojanstvom, lepotom suptilne renesanse. I ne mari što je ulaznica za ovu atrakciju 15 eura, gužva ispred crkve u kojoj se famozna freska nalazi primetna je u svako doba dana. Besmrtni Leonardo, koji je pola svog radnog veka proveo upravo u gradu o kojem je reč, to i zaslužuje.
Marko Daković
———————————————————————————————————————–
Brendovi na (s)ceni
Skoro svi najveći italijanski modni brendovi nalaze se u Milanu. Ulica Montenapoleone, istočno od Duoma, simbol je glamura bogate italijanske modne i poslovne metropole. A što se tiče čuvene, već spomenute Galerije Viktora Emanuela, ona je često pretvorena u modnu pistu kojom defiluju - najslavnije manekenke i foto-modeli.
__________________________________________________________________________________________________________________________
REPORTER «INTERNET MAGAZINA» U POSETI ZAVODLJIVOJ ANTALIJI
Neuporedivi zagrljaj Orijenta
Planine Taurus kao kruna uzdižu se iznad najvećeg turskog letovališta na Mediteranu. Milion stanovnika koji žive od turizma, 400.000 posetilaca u špicu sezone
Naspram aerodroma u Antaliji naš Surčin izgleda kao kakva provincijska vazdušna luka. Frekvencija putnika u prvom turističkom centru Male Azije tolika je da bezmalo svaki minut nebo nad bisernom obalom Sredozemlja zapa-ra koji mlaznjak «Siberije», «Erfransa», «Alitalije»… Već na prvi pogled namerniku koji nikada pre nije bio u ovome delu Turske postaje jasno u kakav je metropolis dospeo, a impresivan utisak ne kvari ni Celzijusovih plus 46.
Antalija – to je milion Turaka što žive skoro isključivo od turizma i još 400.000 turista pride u špicu sezone. Antalija – to je smaragdni zaliv, jedan od najlepših na Mediteranu. Antalija – to je zagrljaj Orijenta, saobraćajna ludnica kojoj teško da ima pandana u Maloj Aziji, to je najveći turski akvapark, to su vodopadi koji u more nanose reke sa visokih gora…
U rajskom vrtu
S obzirom na magičnu privlačnost zaliva u podnožju planina Taurus, nije nikakvo čudo da je područje Antalije bilo naseljeno još pre 3200 godina. Grci su se ovde prilično davno kolonizovali, a zatim izmešali sa lokalnim stanovništvom. Predanje kaže da je sam grad utemeljen 159. godine pre nove ere od strane kralja Atalusa koji mu i daje ime (Atalia). Mnogi svetski putnici i vladari još u antičko doba otkrivali su lepotu ove regije, među njima i car Hadrijan, koji je Antaliju počastvovao svojom posetom 130. godine nove ere. Kao omaž rimskom imperatoru, u gradu je podignuta monumentalna kapija koja je danas jedno od omiljenih stecišta turista.
Antalija ne spada u one gradove koji obaraju s nogu svojom lepotom i znamenitostima. Osim stare varoši Kaleiči, oivičene modernim bulevarima, lepe marine i već spomenutog Hadrijanovog slavoluka, u prvom turističkom centru Male Azije skoro da ne postoji ništa spektakularno. Čak i Jivli minaret, simbol Antalije koji dominira starim delom grada ne spada u arhitektonske bisere. Ono što je, u stvari, najlepše u Antaliji to je obilje zelenila, suptropska vegetacija kakve nema nigde u Turskoj, čak ni na čuvenoj Egejskoj obali koja vrvi od staro-grčkih spomenika, istorije i hramova. Teško da ćete naći neku vilu u gradu bez bašte, skver bez zelenila koje se čuva i neguje, licka i uređuje po ukusu Anadolaca. Posebna atrakcija Antalije nije u Antaliji, već – malo podalje od grada, u oblasti Lara. Tu bezbrojni turisti mogu da uživaju u vodopadu koji se sunovraćuje u more sa visine od pedeset i kusur metara.
Plaža «Konja alta» prostire se kilometrima zapadno od središta grada, okružena hotelima iz hiljadu jedne noći. Njen sitni pesak lepi se za tabane kao taksena marka i mami hiljade kupača koji spas od nesnosne žege nalaze u talasima Mediterana.
Retko gde se možete istovremeno kupati i gledati u snežne vrhove planina, kao na «Alti», čiji se atraktivni kafići noću pretvaraju u diskoteke iz kojih trešti orijentalni melos.
Umetnost cenkanja
Oni što se iole razumeju u stranice istorije, čuli su za Kemala Ataturka. Reč je o ocu savremene turske države, pravom vizionaru koji je utro put nekada zaostaloj malo-azijskoj feudalnoj zemlji u Evropu. Kao što je u SFRJ glavna ulica u svim varošima nosila Brozovo ime, tako se u Turskoj po pravilu najlepši korzo zove po Ataturku. Naravno, ni Antalija u tom pogledu nije izuzetak – bulevar što vodi tik pored starog gradskog jezgra ponosi se imenom oca nacije. Baš usred Ataturkove ulice smestio se nezaobilazni Mekdonalds, u luksuznoj šoping zoni krcatoj firmiranom robom.
Biti u Turskoj, a ne pazariti koji kožnjak ili parčence zlata – to je kao vratiti se iz Trsta bez cipela. Naravno, morate biti dobro spremni i naoštreni na cenkanje, jer u Maloj Aziji ono gotovo da se podrazumeva. Ko nema živaca, a ni vremena da se pogađa, moglo bi mu se desiti da koju sitnicu plati višestruko više od njene realne cene, o jakni ili osamnaestokaratnoj narukvici da i ne govorimo.
Živeo sam u zabludi da su naši vozači kamikaze, sve dok nisam video kako se za volanom vladaju «braća» Turci. U predgrađu Antalije bukvalno vozi ko kako i kojom stranom ulice stigne, a u opticaju su sva prevozna sredstva. Počev od oldtajmera, preko mini autobusa «dolmuša» pa do modernih imuzina. Semafori? Šalite se! Signalizacije, baš kao i znakova ima samo u najužoj zoni grada. Tamo gde se skoro sve linije gradskog saobraćaja ukrštaju stvarajući nesnosnu kakofoniju svojim sirenama.
Posle svega, mogu da budem zahvalan prijateljima koji su mi baš Antaliju fiksirali kao dobitnu kombinaciju za jedan par ekselans odmor. A za vas, koji se još dvoumite gde da odete na neko sledeće letovanje, jedan diskretan savet: predrasude ostavite kod kuće, naoružajte se osmehom i – prepustite neuporedivom zagrljaju Orijenta
Marko Daković
«Nataše»
Antalija je pravi raj za «baćuške». Rusa ima skoro koliko i Turaka, baškare se po peščanim plažama, ostavljaju milione dolara po dućanima. Što se tiče «Nataša», kako
meštani od milošte zovu Ruskinje, one se u prestonici turskog turizma bave gotovo svim i svačim, između ostalog i «najstarijim zanatom na svetu».
Dolmuš
Onaj kome bi palo na pamet da kritikuje naš gradski saobraćaj, trebalo bi da se malo provoza dolmušom. Reporter «IM-a» pristao je na takvu žrtvu uveren da će mu
vožnja spomenutim minibusom pružiti inspiraciju za pisani materijal o Antaliji i – nije pogrešio. Dolmuš stanica nema, dovoljno je da dignete ruku i konzerva staje. Ako vam se posreći te ne ispadnete kroz otvorena vrata na busu, stižete na željeno odredište okupani znojem i temeljno izgaženi. Ipak, teško da bi se iz kojeg drugog prevoznog sredstva bolje mogle upoznati živopisne ulice ovog milionskog grada.